Од студентске побуне до контејнер револуције

Када се 1. новембра 2024. године урушила надстрешница на железничкој станици у Новом Саду, Србија је заиста стала. Бол, туга и патња били су истински и искрени.Верујем да нема човека у нашој земљи кога ова трагедија није додирнула у дубину срца и душе. 

Међутим, оно што је у наредних неколико дана уследило није била борба за правду и истину, већ покушај да се трагедија искористи као окидач за оно што Насим Талеб у својој књизи назива феноменом "црног лабуда", односно неочекивани догађај који се накнадно користи као полуга за политичке циљеве. 

Трагедија је дакле била само повод. Узрок покретања обојене револуције у циљу рушења власти лежи много дубље. Његов корен је у незадовољству мањег дела друштва, оног богатијег и гласнијег, који већ дуго сматра да му, без обзира на народну подршку, по природи ствари припадају одлучујућа места у управљању државом. Тај слој, који себе доживљава као елиту, дубоко је уверен да је материјална и статусна надмоћ довољна легитимација за политичко вођство, без обзира на вољу народа. Наравно, не треба ни искључити спољне интересе којима слободна, суверена и пркосна политика Александра Вучића представља камен у ципели. Неувеђене санкције Русији, одлазак 9. маја у Москву, споразум о слободној трговини са НР Кином, одбијање да призна сецесију јужне покрајине и да стане низ воду Републици Српској, само су неки од разлога зашто западним центрима моћи актуелно државно руководство Србије није по мери.

У тој матрици, нарочито имајући у виду да је опозиција у Србији дубоко компромитована да би се заиграла карта на њих, студенти су гурнути у први план. Средином децембра факултети су блокирани, амфитеатри су претворени у политичке штабове, а почетни захтеви формулисани су тако да звуче принципијелно и племенито, али да у суштини остану неодређени и самим тим фактички немогући за испуњење. До данас је остало недефинисано ко је надлежан за испуњење захтева и ко је надлежан за оцену њихове испуњености. Крајем децембра на јавну сцену ступили су пленум, фантомске групације безимених припадника, који путем друштвених мрежа наводно воде побуну. 

Пленум, као облик организовања, показао се као савршен модел за људе који желе да учествују у политици, али без икакве одговорности. Њихов рад заснива се на одлучивању кроз наводно директну демократију. Тако је барем на папиру. У реалности, пленум је заправо облик модерне анархије. Унутар њих не постоји никаква одговорност, хијерархија, али како се показало ни доследност. Све одлуке доносе се једногласно, односно они који показу агресивније мишљење заврше на црној листи и забраним им се даље присуство и учешће. Једног дана пленумаши се некоме у својим редовима диве, а сутрадан га исти осуђују и њене ноте ограде. И само наставе даље. Говорника немају лидера, али суштински цео вешто управља из сенке. 

Овакви облици организовања нису плод креативности и оригиналности, већ су преписани из времена комунизма, када је на идентичан начин идеја самоуправљања послужила као кишобран за партијски монопол и једнодушје. Њихова суштина је у томе да гласна мањина наметне своју вољу тихој већини. Уколико би се овај тоталитарни модел организације пресликао на државу, поново бисмо имали диктатуру из које смо се једва извукли.

Током јануара уследио је још један страховит удар на темеље српског друштва и државе. Наиме, они који стоје иза завесе покушали су да побуну прошире чак и на основне и средње школе, што представља изузетно опасну манипулацију, уплитање малолетне деце у политику. Деца су охрабривана да не иду у школу, наставници који су желели да раде свој посао били су таргетирани и исмевани, а у више наврата школска обустава претворила се у места за одржавање политичких протеста. Ипак, након неколико недеља неизвесности школе су се ипак вратиле својој основној функцији – образовању и васпитавању.

Важно је указати да је у самом почетку ове кризе, у првих неколико месеци, значајан део народа поверовао да се заиста ради о борби младих за правду, чак је наше убеђење да живе у уређенијем систему и да је читав покрет заправо друштвени, а не политички. Међутим, врло брзо показало се да је истина управо супротна. Борба за власт је заправо била основни мотив иза протеста и блокада. Јавност у почетку тога није била свесна, али како се каже – „пут до пакла је поплочан добрим намерама“. Надлежним правосудним институцијама није дозвољено ни један дан да раде без притиска и утврде одговорност, већ су се суђења организовала на улицама, друштвеним мрежама и у медијима. Преко ноћи многи су постали судије, тужиоци, инжењери, експерти опште праксе, и кренуо је лов на вештице.

Револуционарни покрет је током фебруара и марта покушао да, под снажним притиском улице, изазове промену власти без избора, под изговором потребе за формирањем тзв. прелазне владе. У овом периоду организовано је неколико великих протеста у Крагујевцу, Новом Саду, Нишу и на крају финала у Београду 15. марта. Како то није дало резултат и није сломило режим, почетком маја се потпуно отворено прелази на терен политике, односно сви почетни захтеви падају у воду и као једини захтев се поставља распуштање скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора. До тада наводно друштвени покрет постаје и формално политички актер.

Александар Вучић, као политички ветеран, прозоре је намерно блокадера и одлично разумео да они заправо не желе изборе. Наводни захтев да се распишу избори је у суштини озбиљна обмана. Прави циљ је распуштање парламента, а затим блокада изборног процеса. Тако би се криза додатно продубила и створио би се правни вакуум у којем би тимови преузели власт. Србија би ушла у неуставно стање и то би био крај избора. 

Избори су као опција били на столу месецима, односно власти је од децембра до марта готово сваки дан нудила изборе и референдум као начин за превазилажење кризе, међутим блокадерски покрет категорички је одбијао то учешће. Веровали су у револуцију, а када су се снови срушили и енергија почела да се гаси, затребало им је ново погонско гориво.

Видевши да им од испуњења жеља нема ништа, блокадери заказују нови протест за Видовдан, симболички дан који треба да понесе поруку историјске драматике. Али број присутних сада је вишеструко мањи него 15. марта. Широка народна подршка је ишчезла, већински народ их је прозрео. Фрустрирани тиме блокадери покрећу нову фазу, дају "зелено светло" за тоталну радикализацију и дан након Видовдана крене контејнер револуција, односно почиње огољено насиље и терор обичног народа.

Уместо озбиљног друштвеног дијалога о реформама система или институционалне борбе за програме и идеје, данас у Србији гледамо сцене блокада улица и раскрсница, уз употребу контејнера са смећем. Обични грађани, они који раде, лече, уче, хране породицу, постају таоци политичког перформанса мањине. И све то у најврелијим летњим врућинама. Циљ је очигледан, да Србија прокључа, да се изазове неки нови "црни лабуд" и добацати гориво за наставак револуције. Полиција, која минималном употребом средстава приводи најпроблематичније, делује ангажовано и представља не само инструмент реда већ и народа. Жеља блокадера за крвопролићем је огромна. Треба им нека жртва, која ће поново запалити јавно мњење и даће све од себе да испровоцирају државу да до тога дође.

Ипак, рационално и објективно посматрано, у овом тренутку револуција је суштински пропала. Оно што гледамо последњих дана јесу њени последњи трзаји, покушаји да се изазове нови несрећни догађај који би поново могао да покрене мобилизацију. Власт се у међувремену консолидовала. Народни отпор према блокадама расте, што најбоље показују резултати поновљених избора на бирачком месту 25 у Косјерићима, где це грађани јасно рекли шта мисле. Блокадери су за 20ак дана изгубили сваког трећег гласача на месту које им је било једно од најјачих упоришта на изборима 8. јуна. Уместо да се смију закаченој води у размисле о даљим корацима, они убрзавају свој пут у политичку пропаст.

Србију и даље нажалост чекају бројни изазови. Међутим, најтежи тренуци су дефинитивно иза нас. Док су резултати власти видљиви у стотинама километара нових путева и пруга, нових болница, школа, већим платама и пензијама, међународном угледу, алиментационом фонду, повољним стамбеним кредитима, са друге стране резултати блокадера су свађање народа, играње на карту подела, рушење, блокирање, али и уништена академска година. Истина је данас мирнија од буке. Али је упорнија. Србија ће победити!

"Онај у прашини."