Od studentske pobune do kontejner revolucije
Saopštenje ANEM-a prenosimo u celosti.
Kada se 1. novembra 2024. godine urušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, Srbija je zaista stala. Bol, tuga i patnja bili su istinski i iskreni.Verujem da nema čoveka u našoj zemlji koga ova tragedija nije dodirnula u dubinu srca i duše.
Međutim, ono što je u narednih nekoliko dana usledilo nije bila borba za pravdu i istinu, već pokušaj da se tragedija iskoristi kao okidač za ono što Nasim Taleb u svojoj knjizi naziva fenomenom "crnog labuda", odnosno neočekivani događaj koji se naknadno koristi kao poluga za političke ciljeve.
Tragedija je dakle bila samo povod. Uzrok pokretanja obojene revolucije u cilju rušenja vlasti leži mnogo dublje. Njegov koren je u nezadovoljstvu manjeg dela društva, onog bogatijeg i glasnijeg, koji već dugo smatra da mu, bez obzira na narodnu podršku, po prirodi stvari pripadaju odlučujuća mesta u upravljanju državom. Taj sloj, koji sebe doživljava kao elitu, duboko je uveren da je materijalna i statusna nadmoć dovoljna legitimacija za političko vođstvo, bez obzira na volju naroda. Naravno, ne treba ni isključiti spoljne interese kojima slobodna, suverena i prkosna politika Aleksandra Vučića predstavlja kamen u cipeli. Neuveđene sankcije Rusiji, odlazak 9. maja u Moskvu, sporazum o slobodnoj trgovini sa NR Kinom, odbijanje da prizna secesiju južne pokrajine i da stane niz vodu Republici Srpskoj, samo su neki od razloga zašto zapadnim centrima moći aktuelno državno rukovodstvo Srbije nije po meri.
U toj matrici, naročito imajući u vidu da je opozicija u Srbiji duboko kompromitovana da bi se zaigrala karta na njih, studenti su gurnuti u prvi plan. Sredinom decembra fakulteti su blokirani, amfiteatri su pretvoreni u političke štabove, a početni zahtevi formulisani su tako da zvuče principijelno i plemenito, ali da u suštini ostanu neodređeni i samim tim faktički nemogući za ispunjenje. Do danas je ostalo nedefinisano ko je nadležan za ispunjenje zahteva i ko je nadležan za ocenu njihove ispunjenosti. Krajem decembra na javnu scenu stupili su plenum, fantomske grupacije bezimenih pripadnika, koji putem društvenih mreža navodno vode pobunu.
Plenum, kao oblik organizovanja, pokazao se kao savršen model za ljude koji žele da učestvuju u politici, ali bez ikakve odgovornosti. Njihov rad zasniva se na odlučivanju kroz navodno direktnu demokratiju. Tako je barem na papiru. U realnosti, plenum je zapravo oblik moderne anarhije. Unutar njih ne postoji nikakva odgovornost, hijerarhija, ali kako se pokazalo ni doslednost. Sve odluke donose se jednoglasno, odnosno oni koji pokazu agresivnije mišljenje završe na crnoj listi i zabranim im se dalje prisustvo i učešće. Jednog dana plenumaši se nekome u svojim redovima dive, a sutradan ga isti osuđuju i njene note ograde. I samo nastave dalje. Govornika nemaju lidera, ali suštinski ceo vešto upravlja iz senke.
Ovakvi oblici organizovanja nisu plod kreativnosti i originalnosti, već su prepisani iz vremena komunizma, kada je na identičan način ideja samoupravljanja poslužila kao kišobran za partijski monopol i jednodušje. Njihova suština je u tome da glasna manjina nametne svoju volju tihoj većini. Ukoliko bi se ovaj totalitarni model organizacije preslikao na državu, ponovo bismo imali diktaturu iz koje smo se jedva izvukli.
Tokom januara usledio je još jedan strahovit udar na temelje srpskog društva i države. Naime, oni koji stoje iza zavese pokušali su da pobunu prošire čak i na osnovne i srednje škole, što predstavlja izuzetno opasnu manipulaciju, uplitanje maloletne dece u politiku. Deca su ohrabrivana da ne idu u školu, nastavnici koji su želeli da rade svoj posao bili su targetirani i ismevani, a u više navrata školska obustava pretvorila se u mesta za održavanje političkih protesta. Ipak, nakon nekoliko nedelja neizvesnosti škole su se ipak vratile svojoj osnovnoj funkciji – obrazovanju i vaspitavanju.
Važno je ukazati da je u samom početku ove krize, u prvih nekoliko meseci, značajan deo naroda poverovao da se zaista radi o borbi mladih za pravdu, čak je naše ubeđenje da živе u uređenijem sistemu i da je čitav pokret zapravo društveni, a ne politički. Međutim, vrlo brzo pokazalo se da je istina upravo suprotna. Borba za vlast je zapravo bila osnovni motiv iza protesta i blokada. Javnost u početku toga nije bila svesna, ali kako se kaže – „put do pakla je popločan dobrim namerama“. Nadležnim pravosudnim institucijama nije dozvoljeno ni jedan dan da rade bez pritiska i utvrde odgovornost, već su se suđenja organizovala na ulicama, društvenim mrežama i u medijima. Preko noći mnogi su postali sudije, tužioci, inženjeri, eksperti opšte prakse, i krenuo je lov na veštice.
Revolucionarni pokret je tokom februara i marta pokušao da, pod snažnim pritiskom ulice, izazove promenu vlasti bez izbora, pod izgovorom potrebe za formiranjem tzv. prelazne vlade. U ovom periodu organizovano je nekoliko velikih protesta u Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu i na kraju finala u Beogradu 15. marta. Kako to nije dalo rezultat i nije slomilo režim, početkom maja se potpuno otvoreno prelazi na teren politike, odnosno svi početni zahtevi padaju u vodu i kao jedini zahtev se postavlja raspuštanje skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Do tada navodno društveni pokret postaje i formalno politički akter.
Aleksandar Vučić, kao politički veteran, prozore je namerno blokadera i odlično razumeo da oni zapravo ne žele izbore. Navodni zahtev da se raspišu izbori je u suštini ozbiljna obmana. Pravi cilj je raspuštanje parlamenta, a zatim blokada izbornog procesa. Tako bi se kriza dodatno produbila i stvorio bi se pravni vakuum u kojem bi timovi preuzeli vlast. Srbija bi ušla u neustavno stanje i to bi bio kraj izbora.
Izbori su kao opcija bili na stolu mesecima, odnosno vlasti je od decembra do marta gotovo svaki dan nudila izbore i referendum kao način za prevazilaženje krize, međutim blokaderski pokret kategorički je odbijao to učešće. Verovali su u revoluciju, a kada su se snovi srušili i energija počela da se gasi, zatrebalo im je novo pogonsko gorivo.
Videvši da im od ispunjenja želja nema ništa, blokaderi zakazuju novi protest za Vidovdan, simbolički dan koji treba da ponese poruku istorijske dramatike. Ali broj prisutnih sada je višestruko manji nego 15. marta. Široka narodna podrška je iščezla, većinski narod ih je prozreo. Frustrirani time blokaderi pokreću novu fazu, daju "zeleno svetlo" za totalnu radikalizaciju i dan nakon Vidovdana krene kontejner revolucija, odnosno počinje ogoljeno nasilje i teror običnog naroda.
Umesto ozbiljnog društvenog dijaloga o reformama sistema ili institucionalne borbe za programe i ideje, danas u Srbiji gledamo scene blokada ulica i raskrsnica, uz upotrebu kontejnera sa smećem. Obični građani, oni koji rade, leče, uče, hrane porodicu, postaju taoci političkog performansa manjine. I sve to u najvrelijim letnjim vrućinama. Cilj je očigledan, da Srbija proključa, da se izazove neki novi "crni labud" i dobacati gorivo za nastavak revolucije. Policija, koja minimalnom upotrebom sredstava privodi najproblematičnije, deluje angažovano i predstavlja ne samo instrument reda već i naroda. Želja blokadera za krvoprolićem je ogromna. Treba im neka žrtva, koja će ponovo zapaliti javno mnjenje i daće sve od sebe da isprovociraju državu da do toga dođe.
Ipak, racionalno i objektivno posmatrano, u ovom trenutku revolucija je suštinski propala. Ono što gledamo poslednjih dana jesu njeni poslednji trzaji, pokušaji da se izazove novi nesrećni događaj koji bi ponovo mogao da pokrene mobilizaciju. Vlast se u međuvremenu konsolidovala. Narodni otpor prema blokadama raste, što najbolje pokazuju rezultati ponovljenih izbora na biračkom mestu 25 u Kosjerićima, gde ce građani jasno rekli šta misle. Blokaderi su za 20ak dana izgubili svakog trećeg glasača na mestu koje im je bilo jedno od najjačih uporišta na izborima 8. juna. Umesto da se smiju zakačenoj vodi u razmisle o daljim koracima, oni ubrzavaju svoj put u političku propast.
Srbiju i dalje nažalost čekaju brojni izazovi. Međutim, najteži trenuci su definitivno iza nas. Dok su rezultati vlasti vidljivi u stotinama kilometara novih puteva i pruga, novih bolnica, škola, većim platama i penzijama, međunarodnom ugledu, alimentacionom fondu, povoljnim stambenim kreditima, sa druge strane rezultati blokadera su svađanje naroda, igranje na kartu podela, rušenje, blokiranje, ali i uništena akademska godina. Istina je danas mirnija od buke. Ali je upornija. Srbija će pobediti!
"Onaj u prašini."
