"Олуја" као директан наставак геноцидне политике НДХ
Србија мора да развија културу сећања. Не због освете - освета је пут у нови сукоб. Већ због истине. Због тога да се зна. Због тога да се не заборави. Због тога да будуће генерације знају шта се догодило кад се мржњи допусти да прерасте у политику
Тридесет једна година. Три деценије, једна генерација је одрасла, друга се рађа без завичаја, а рана на телу српског народа још крвари. Није то само метафора, то је бол над хиљадама гробова без надгробних споменика, над стотинама хиљада домова који више не постоје, над земљом којом су вековима газили наши преци, а с које су потомци протерани као да никад нису ни постојали.
Операција „Олуја” није била само војни маневар. Није то био само сукоб две војске. То су били егзодус, протеривање, колективно кажњавање једног народа зато што је народ. На православни празник Благе Марије, пре тачно 31 годину, кренуо је напад на два кључна сектора Републике Српске Крајине – подручја која су се налазила под мандатом Уједињених нација. Те зоне требало је да буду заштићене, да буду симбол међународног поретка и гаранције мира. Али показало се – болно и недвосмислено – да су гаранције вределе колико и скица на папиру када наиђе прва олуја. А олуја је наишла: војна, политичка, хуманитарна, цивилизацијска. Са собом је однела домове, цркве, гробља, идентитет. И заувек избрисала вековно српско присуство са тих простора.
Према подацима „Веритаса”, више од четврт милиона људи, 250.000 душа, напустило је своја вековна огњишта. Две хиљаде убијених и несталих. Иза сваког броја: суза, страх, бол, чекање на повратак које никада неће доћи. Сећате ли се слика избегличких колона? Старци поред путева, деца у наручју уплашених мајки, људи који носе у коферу цео свој живот. То нису били војници. То су били цивили.
Али, питање које се намеће, прогања историчаре, политикологе, али пре свега потомке страдалих: Како је било могуће да оружане снаге Хрватске, са око 200.000 људи, навале на свега 30.000 бранилаца Крајине? Ко су били савезници, ко помагачи, ко заштитници? Није ли међународна заједница, иста она која је данас спремна да покреће истраге и изриче санкције за неку другу страну, тада свесно окренула главу и дозволила да се одигра сценарио који ће заувек променити демографску карту Европе?
Јер, немојмо се варати, „Олуја” није само прогнала људе, она је прогнала историју, културу и идентитет. На просторима Крајине, на тим благословеним просторима где су Срби живели од доба Немањића, где су градили цркве, школе, задруге, где су чували иконе и преписивали летописе, остали су само рушевине и пустош. Бројеви су немилосрдни и не лажу: 13.000 привредних објеката нестало је са лица земље, 182 задруге – темељ сваке српске куће на селу, претворене су у пепео, 78 православних храмова – векова уточишта и молитве, порушено је или спаљено, 920 споменика културе – сведочанстава да је ту неко живео и стварао, уништено, 181 гробље, где су почивали очеви и дедови, оскрнављено. А онда и болнице, школе, фабрике, трговине – угашене, демонтиране, заувек. Није уништен само народ, уништена је цивилизација на тим просторима. Тако се брише сећање. Тако се гради нова, етнички чиста карта.
Тридесет једна година. Три деценије, једна генерација је одрасла, друга се рађа без завичаја, а рана на телу српског народа још крвари. Није то само метафора, то је бол над хиљадама гробова без надгробних споменика, над стотинама хиљада домова који више не постоје, над земљом којом су вековима газили наши преци, а с које су потомци протерани као да никад нису ни постојали.
Операција „Олуја” није била само војни маневар. Није то био само сукоб две војске. То су били егзодус, протеривање, колективно кажњавање једног народа зато што је народ. На православни празник Благе Марије, пре тачно 31 годину, кренуо је напад на два кључна сектора Републике Српске Крајине – подручја која су се налазила под мандатом Уједињених нација. Те зоне требало је да буду заштићене, да буду симбол међународног поретка и гаранције мира. Али показало се – болно и недвосмислено – да су гаранције вределе колико и скица на папиру када наиђе прва олуја. А олуја је наишла: војна, политичка, хуманитарна, цивилизацијска. Са собом је однела домове, цркве, гробља, идентитет. И заувек избрисала вековно српско присуство са тих простора.
Према подацима „Веритаса”, више од четврт милиона људи, 250.000 душа, напустило је своја вековна огњишта. Две хиљаде убијених и несталих. Иза сваког броја: суза, страх, бол, чекање на повратак које никада неће доћи. Сећате ли се слика избегличких колона? Старци поред путева, деца у наручју уплашених мајки, људи који носе у коферу цео свој живот. То нису били војници. То су били цивили.
Али, питање које се намеће, прогања историчаре, политикологе, али пре свега потомке страдалих: Како је било могуће да оружане снаге Хрватске, са око 200.000 људи, навале на свега 30.000 бранилаца Крајине? Ко су били савезници, ко помагачи, ко заштитници? Није ли међународна заједница, иста она која је данас спремна да покреће истраге и изриче санкције за неку другу страну, тада свесно окренула главу и дозволила да се одигра сценарио који ће заувек променити демографску карту Европе?
Јер, немојмо се варати, „Олуја” није само прогнала људе, она је прогнала историју, културу и идентитет. На просторима Крајине, на тим благословеним просторима где су Срби живели од доба Немањића, где су градили цркве, школе, задруге, где су чували иконе и преписивали летописе, остали су само рушевине и пустош. Бројеви су немилосрдни и не лажу: 13.000 привредних објеката нестало је са лица земље, 182 задруге – темељ сваке српске куће на селу, претворене су у пепео, 78 православних храмова – векова уточишта и молитве, порушено је или спаљено, 920 споменика културе – сведочанстава да је ту неко живео и стварао, уништено, 181 гробље, где су почивали очеви и дедови, оскрнављено. А онда и болнице, школе, фабрике, трговине – угашене, демонтиране, заувек. Није уништен само народ, уништена је цивилизација на тим просторима. Тако се брише сећање. Тако се гради нова, етнички чиста карта.
Сада, тридесет једну годину касније, када погледамо пописе, видећемо шокантан податак: 1991. године Срба у Хрватској било је више од 580.000 – скоро 12 одсто. Према последњем попису, остало их је око 124.000, нешто више од три одсто. Дакле, нестало је више од 450.000 људи. То није емиграција због посла, то је етничко чишћење у најсавременијем смислу те речи. Отишли су они који су хтели да остану, али су схватили да немају коме да се врате. Отишли су јер је постало јасно – Србин у Хрватској више није био пожељан. А ко остане, остаје као мањина, умањених права, умањеног гласа, умањеног достојанства.
Ако се вратимо деценијама уназад, до Другог светског рата, видећемо потресну слику. Тада, у Независној Држави Хрватској, примењивана је систематска политика уништења, покрштавања, прогона, убијања. Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина, имена која су постала синоними за злочин. Јевреји, Роми, али пре свега Срби, страдали су на хиљаде, десетине хиљада, стотине хиљада. У логорима смрти, на стратиштима, у јамама, на вешалима. Деца, жене, старци. Сви они који су, у очима злочиначког режима, били „непожељни” само зато што су постојали.
А онда, после пола века, у новим околностима, у име нове државе, понавља се исти образац. Другачија средства, другачије време, али иста мета – српски народ. Није ли то, дакле, континуитет? Није ли то наставак исте политике, само са другачијим именима и другачијим оружјем?
Ту долазимо до кључног документа. Брионски стенограм, састанак хрватског врха од 31. јула 1995. године – записник који сведочи намере. Изјаве тадашњег председника Фрање Туђмана о томе да се Србима морају задати такви ударци да практично нестану са тих простора нису пука реторика. То је план. То је намера. То је оно што се касније и догодило. Може се расправљати о томе да ли је реч о злочину против човечности, да ли је геноцид, да ли етничко чишћење, али не може се расправљати о чињеници да је намера била да Срба у Крајини више не буде. И ту намеру, нажалост, испунили су до краја.
А шта је са правдом? Хашки трибунал, тај скуп међународних судија који је требало да донесе правду свим жртвама, осудио је генерале Анту Готовину и Младена Маркача на вишегодишње затворске казне. Али онда, Апелационо веће их ослобађа. Свих оптужби. Како су то објаснили? Недовољно доказа за индивидуалну командну одговорност. Дакле, злочини су се догодили, жртве су биле стварне, прогнани су били стварни, али, ето, нико конкретно није одговоран. То је правна фикција која вређа здрав разум. То је правда која сече на пола и користи само онима којима одговара. Ниједна пресуда за злочине над Србима у Крајини. Док су злочини на другој страни, где год да су се догодили, редовно процесуирани – ево, паралела је очигледна.
Зато Србија мора да развија културу сећања. Не због освете – освета је пут у нови сукоб. Већ због истине. Због тога да се зна. Због тога да се не заборави. Због тога да будуће генерације знају шта се догодило када се мржњи допусти да прерасте у политику. Успостављени су Меморијални центар „Старо сајмиште”, покренуте су иницијативе за Доњу Градину и Београд. То су добри кораци. Морамо градити музеје, подизати споменике, писати уџбенике, снимати филмове. Морамо говорити у школама, на факултетима, у медијима. Морамо да начинимо од сећања национални пројекат, не зато што живимо у прошлости, већ зато што без прошлости нема ни будућности.
Култура сећања није усмерена ни против Хрвата, ни против Бошњака, ни против било кога. Она је усмерена ка нашем сопственом идентитету. Она је начин да кажемо: ми смо постојали, ми смо страдали, ми смо опстали. И упркос свему, нисмо нестали. Она је начин да одамо почаст жртвама и да се закунемо да се више никада не понове. Јер, ако заборавимо, онда смо изневерили и оне који су погинули и оне који су прогнани и ону децу која ће тек доћи на свет. Ако заборавимо, ризикујемо да исту грешку поновимо опет.
Као Србин пореклом из Крајине, о овоме не говорим хладно и дистанцирано, као о туђој теми. Говорим о својој породици, о свом селу, о својим коренима. Говорим о изгубљеном детињству, о комшијама које више нису ту, о гробовима које смо оставили заувек. И зато кажем: престаните да нас молите да заборавимо. Престаните да нас оптужујете да смо закаснили. Престаните да нам одређујете шта сме, а шта не сме да боли. Право на бол је наше. Право на истину је наше. И ми ћемо се борити за то право, не оружјем, већ речју, чињеницама, сећањем.
Мир на Балкану не може да почива на лажи. Не може да почива на ћутању. Не може да почива на симетрији између жртава и злочинаца. Мир може да постоји само онда када се сви злочини назову правим именима, када се жртвама ода почаст, када се породицама пружи подршка и када се будућим генерацијама пренесе порука: никада више.
Зато, без обзира на све притиске, без обзира на све критике, без обзира на све оптужбе за „ревизију историје” или „национализам” ми ћемо говорити. И говорићемо све док последњи прогнани Србин не добије право да се врати, све док последња жртва не добије спомен-обележје, све док истина не победи. Јер истина се не брише. Историја се не мења по потреби. А правда – правда уме да закасни, али зна и да покуца на врата.
Аутор: Др Борис Бурсаћ
*Научни сарадник у Институту за српску културу Приштина – Лепосавић, доцент на Факултету друштвених наука
