"Oluja" kao direktan nastavak genocidne politike NDH
Srbija mora da razvija kulturu sećanja. Ne zbog osvete - osveta je put u novi sukob. Već zbog istine. Zbog toga da se zna. Zbog toga da se ne zaboravi. Zbog toga da buduće generacije znaju šta se dogodilo kad se mržnji dopusti da preraste u politiku
Trideset jedna godina. Tri decenije, jedna generacija je odrasla, druga se rađa bez zavičaja, a rana na telu srpskog naroda još krvari. Nije to samo metafora, to je bol nad hiljadama grobova bez nadgrobnih spomenika, nad stotinama hiljada domova koji više ne postoje, nad zemljom kojom su vekovima gazili naši preci, a s koje su potomci proterani kao da nikad nisu ni postojali.
Operacija „Oluja” nije bila samo vojni manevar. Nije to bio samo sukob dve vojske. To su bili egzodus, proterivanje, kolektivno kažnjavanje jednog naroda zato što je narod. Na pravoslavni praznik Blage Marije, pre tačno 31 godinu, krenuo je napad na dva ključna sektora Republike Srpske Krajine – područja koja su se nalazila pod mandatom Ujedinjenih nacija. Te zone trebalo je da budu zaštićene, da budu simbol međunarodnog poretka i garancije mira. Ali pokazalo se – bolno i nedvosmisleno – da su garancije vredele koliko i skica na papiru kada naiđe prva oluja. A oluja je naišla: vojna, politička, humanitarna, civilizacijska. Sa sobom je odnela domove, crkve, groblja, identitet. I zauvek izbrisala vekovno srpsko prisustvo sa tih prostora.
Prema podacima „Veritasa”, više od četvrt miliona ljudi, 250.000 duša, napustilo je svoja vekovna ognjišta. Dve hiljade ubijenih i nestalih. Iza svakog broja: suza, strah, bol, čekanje na povratak koje nikada neće doći. Sećate li se slika izbegličkih kolona? Starci pored puteva, deca u naručju uplašenih majki, ljudi koji nose u koferu ceo svoj život. To nisu bili vojnici. To su bili civili.
Ali, pitanje koje se nameće, proganja istoričare, politikologe, ali pre svega potomke stradalih: Kako je bilo moguće da oružane snage Hrvatske, sa oko 200.000 ljudi, navale na svega 30.000 branilaca Krajine? Ko su bili saveznici, ko pomagači, ko zaštitnici? Nije li međunarodna zajednica, ista ona koja je danas spremna da pokreće istrage i izriče sankcije za neku drugu stranu, tada svesno okrenula glavu i dozvolila da se odigra scenario koji će zauvek promeniti demografsku kartu Evrope?
Jer, nemojmo se varati, „Oluja” nije samo prognala ljude, ona je prognala istoriju, kulturu i identitet. Na prostorima Krajine, na tim blagoslovenim prostorima gde su Srbi živeli od doba Nemanjića, gde su gradili crkve, škole, zadruge, gde su čuvali ikone i prepisivali letopise, ostali su samo ruševine i pustoš. Brojevi su nemilosrdni i ne lažu: 13.000 privrednih objekata nestalo je sa lica zemlje, 182 zadruge – temelj svake srpske kuće na selu, pretvorene su u pepeo, 78 pravoslavnih hramova – vekova utočišta i molitve, porušeno je ili spaljeno, 920 spomenika kulture – svedočanstava da je tu neko živeo i stvarao, uništeno, 181 groblje, gde su počivali očevi i dedovi, oskrnavljeno. A onda i bolnice, škole, fabrike, trgovine – ugašene, demontirane, zauvek. Nije uništen samo narod, uništena je civilizacija na tim prostorima. Tako se briše sećanje. Tako se gradi nova, etnički čista karta.
Trideset jedna godina. Tri decenije, jedna generacija je odrasla, druga se rađa bez zavičaja, a rana na telu srpskog naroda još krvari. Nije to samo metafora, to je bol nad hiljadama grobova bez nadgrobnih spomenika, nad stotinama hiljada domova koji više ne postoje, nad zemljom kojom su vekovima gazili naši preci, a s koje su potomci proterani kao da nikad nisu ni postojali.
Operacija „Oluja” nije bila samo vojni manevar. Nije to bio samo sukob dve vojske. To su bili egzodus, proterivanje, kolektivno kažnjavanje jednog naroda zato što je narod. Na pravoslavni praznik Blage Marije, pre tačno 31 godinu, krenuo je napad na dva ključna sektora Republike Srpske Krajine – područja koja su se nalazila pod mandatom Ujedinjenih nacija. Te zone trebalo je da budu zaštićene, da budu simbol međunarodnog poretka i garancije mira. Ali pokazalo se – bolno i nedvosmisleno – da su garancije vredele koliko i skica na papiru kada naiđe prva oluja. A oluja je naišla: vojna, politička, humanitarna, civilizacijska. Sa sobom je odnela domove, crkve, groblja, identitet. I zauvek izbrisala vekovno srpsko prisustvo sa tih prostora.
Prema podacima „Veritasa”, više od četvrt miliona ljudi, 250.000 duša, napustilo je svoja vekovna ognjišta. Dve hiljade ubijenih i nestalih. Iza svakog broja: suza, strah, bol, čekanje na povratak koje nikada neće doći. Sećate li se slika izbegličkih kolona? Starci pored puteva, deca u naručju uplašenih majki, ljudi koji nose u koferu ceo svoj život. To nisu bili vojnici. To su bili civili.
Ali, pitanje koje se nameće, proganja istoričare, politikologe, ali pre svega potomke stradalih: Kako je bilo moguće da oružane snage Hrvatske, sa oko 200.000 ljudi, navale na svega 30.000 branilaca Krajine? Ko su bili saveznici, ko pomagači, ko zaštitnici? Nije li međunarodna zajednica, ista ona koja je danas spremna da pokreće istrage i izriče sankcije za neku drugu stranu, tada svesno okrenula glavu i dozvolila da se odigra scenario koji će zauvek promeniti demografsku kartu Evrope?
Jer, nemojmo se varati, „Oluja” nije samo prognala ljude, ona je prognala istoriju, kulturu i identitet. Na prostorima Krajine, na tim blagoslovenim prostorima gde su Srbi živeli od doba Nemanjića, gde su gradili crkve, škole, zadruge, gde su čuvali ikone i prepisivali letopise, ostali su samo ruševine i pustoš. Brojevi su nemilosrdni i ne lažu: 13.000 privrednih objekata nestalo je sa lica zemlje, 182 zadruge – temelj svake srpske kuće na selu, pretvorene su u pepeo, 78 pravoslavnih hramova – vekova utočišta i molitve, porušeno je ili spaljeno, 920 spomenika kulture – svedočanstava da je tu neko živeo i stvarao, uništeno, 181 groblje, gde su počivali očevi i dedovi, oskrnavljeno. A onda i bolnice, škole, fabrike, trgovine – ugašene, demontirane, zauvek. Nije uništen samo narod, uništena je civilizacija na tim prostorima. Tako se briše sećanje. Tako se gradi nova, etnički čista karta.
Sada, trideset jednu godinu kasnije, kada pogledamo popise, videćemo šokantan podatak: 1991. godine Srba u Hrvatskoj bilo je više od 580.000 – skoro 12 odsto. Prema poslednjem popisu, ostalo ih je oko 124.000, nešto više od tri odsto. Dakle, nestalo je više od 450.000 ljudi. To nije emigracija zbog posla, to je etničko čišćenje u najsavremenijem smislu te reči. Otišli su oni koji su hteli da ostanu, ali su shvatili da nemaju kome da se vrate. Otišli su jer je postalo jasno – Srbin u Hrvatskoj više nije bio poželjan. A ko ostane, ostaje kao manjina, umanjenih prava, umanjenog glasa, umanjenog dostojanstva.
Ako se vratimo decenijama unazad, do Drugog svetskog rata, videćemo potresnu sliku. Tada, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, primenjivana je sistematska politika uništenja, pokrštavanja, progona, ubijanja. Jasenovac, Stara Gradiška, Donja Gradina, imena koja su postala sinonimi za zločin. Jevreji, Romi, ali pre svega Srbi, stradali su na hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada. U logorima smrti, na stratištima, u jamama, na vešalima. Deca, žene, starci. Svi oni koji su, u očima zločinačkog režima, bili „nepoželjni” samo zato što su postojali.
A onda, posle pola veka, u novim okolnostima, u ime nove države, ponavlja se isti obrazac. Drugačija sredstva, drugačije vreme, ali ista meta – srpski narod. Nije li to, dakle, kontinuitet? Nije li to nastavak iste politike, samo sa drugačijim imenima i drugačijim oružjem?
Tu dolazimo do ključnog dokumenta. Brionski stenogram, sastanak hrvatskog vrha od 31. jula 1995. godine – zapisnik koji svedoči namere. Izjave tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana o tome da se Srbima moraju zadati takvi udarci da praktično nestanu sa tih prostora nisu puka retorika. To je plan. To je namera. To je ono što se kasnije i dogodilo. Može se raspravljati o tome da li je reč o zločinu protiv čovečnosti, da li je genocid, da li etničko čišćenje, ali ne može se raspravljati o činjenici da je namera bila da Srba u Krajini više ne bude. I tu nameru, nažalost, ispunili su do kraja.
A šta je sa pravdom? Haški tribunal, taj skup međunarodnih sudija koji je trebalo da donese pravdu svim žrtvama, osudio je generale Antu Gotovinu i Mladena Markača na višegodišnje zatvorske kazne. Ali onda, Apelaciono veće ih oslobađa. Svih optužbi. Kako su to objasnili? Nedovoljno dokaza za individualnu komandnu odgovornost. Dakle, zločini su se dogodili, žrtve su bile stvarne, prognani su bili stvarni, ali, eto, niko konkretno nije odgovoran. To je pravna fikcija koja vređa zdrav razum. To je pravda koja seče na pola i koristi samo onima kojima odgovara. Nijedna presuda za zločine nad Srbima u Krajini. Dok su zločini na drugoj strani, gde god da su se dogodili, redovno procesuirani – evo, paralela je očigledna.
Zato Srbija mora da razvija kulturu sećanja. Ne zbog osvete – osveta je put u novi sukob. Već zbog istine. Zbog toga da se zna. Zbog toga da se ne zaboravi. Zbog toga da buduće generacije znaju šta se dogodilo kada se mržnji dopusti da preraste u politiku. Uspostavljeni su Memorijalni centar „Staro sajmište”, pokrenute su inicijative za Donju Gradinu i Beograd. To su dobri koraci. Moramo graditi muzeje, podizati spomenike, pisati udžbenike, snimati filmove. Moramo govoriti u školama, na fakultetima, u medijima. Moramo da načinimo od sećanja nacionalni projekat, ne zato što živimo u prošlosti, već zato što bez prošlosti nema ni budućnosti.
Kultura sećanja nije usmerena ni protiv Hrvata, ni protiv Bošnjaka, ni protiv bilo koga. Ona je usmerena ka našem sopstvenom identitetu. Ona je način da kažemo: mi smo postojali, mi smo stradali, mi smo opstali. I uprkos svemu, nismo nestali. Ona je način da odamo počast žrtvama i da se zakunemo da se više nikada ne ponove. Jer, ako zaboravimo, onda smo izneverili i one koji su poginuli i one koji su prognani i onu decu koja će tek doći na svet. Ako zaboravimo, rizikujemo da istu grešku ponovimo opet.
Kao Srbin poreklom iz Krajine, o ovome ne govorim hladno i distancirano, kao o tuđoj temi. Govorim o svojoj porodici, o svom selu, o svojim korenima. Govorim o izgubljenom detinjstvu, o komšijama koje više nisu tu, o grobovima koje smo ostavili zauvek. I zato kažem: prestanite da nas molite da zaboravimo. Prestanite da nas optužujete da smo zakasnili. Prestanite da nam određujete šta sme, a šta ne sme da boli. Pravo na bol je naše. Pravo na istinu je naše. I mi ćemo se boriti za to pravo, ne oružjem, već rečju, činjenicama, sećanjem.
Mir na Balkanu ne može da počiva na laži. Ne može da počiva na ćutanju. Ne može da počiva na simetriji između žrtava i zločinaca. Mir može da postoji samo onda kada se svi zločini nazovu pravim imenima, kada se žrtvama oda počast, kada se porodicama pruži podrška i kada se budućim generacijama prenese poruka: nikada više.
Zato, bez obzira na sve pritiske, bez obzira na sve kritike, bez obzira na sve optužbe za „reviziju istorije” ili „nacionalizam” mi ćemo govoriti. I govorićemo sve dok poslednji prognani Srbin ne dobije pravo da se vrati, sve dok poslednja žrtva ne dobije spomen-obeležje, sve dok istina ne pobedi. Jer istina se ne briše. Istorija se ne menja po potrebi. A pravda – pravda ume da zakasni, ali zna i da pokuca na vrata.
Autor: Dr Boris Bursać
*Naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština – Leposavić, docent na Fakultetu društvenih nauka
