Опозиционе странке показују висок ниво елементарног незнања: Критике Меморандума Владе Србије и СПЦ откривају политичке фрустрације - Порез, секуларизам и неосноване оптужбе у центру спорног наратива

Док из Владе Србије поручују да меморандум не представља аутоматско оснивање универзитета, већ оквирни документ који дефинише почетак институционалног дијалога и даљих корака који тек треба да буду разрађени кроз законске процедуре и акредитационе стандарде, део опозиције је овај потез оценио као „опасно мешање Цркве у образовни систем“.

Међу најгласнијима у критикама нашла се Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), која је у свом саопштењу изнела низ тврдњи о наводној неуставности сарадње државе и Цркве, као и оптужбе које се односе на порески статус верских заједница и улогу СПЦ у друштву. Међутим, део тих тврдњи у јавности је оцењен као правно поједностављен, селективан и фактички нетачан приказ важећег система.

Историјски контекст који се систематски игнорише

Разумевање данашње улоге Цркве у Србији није могуће без историјског контекста. Током периода Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, верске заједнице су биле институционално потиснуте из јавног живота, а значајан део њихове имовине је национализован кроз државне процесе који су мењали власничке односе у друштву.

Црква је у том периоду изгубила велики део свог образовног, културног и имовинског утицаја, док је верска настава готово у потпуности измештена из јавног школског система. Управо зато данашње дебате о улози Цркве у образовању и реституцији имовине не могу бити посматране изван тог историјског континуитета.

Порески статус Цркве: између чињеница и политичких поједностављења

Једна од најчешће понављаних тврдњи у јавности јесте да Српска православна црква „не плаћа порез“, што у тој форми није тачно и представља поједностављен политички наратив.

Према важећем пореском систему у Србији, верске заједнице, укључујући СПЦ:

1. не плаћају порез на имовину која се користи искључиво за богослужење и верске потребе (цркве, манастири, верски објекти)
2. плаћају порез на приходе из привредних делатности, као што су продаја свећа, сувенира, издавачка делатност, туристичке
3. услуге или други облици комерцијалног пословања
4. плаћају порез на имовину која се издаје или се користи у комерцијалне сврхе
5. као послодавац плаћају доприносе и порезе за свештенике и запослене, укључујући пензијско, здравствено и социјално осигурање

Дакле, систем није заснован на потпуном изузећу, већ на јасној подели између верске делатности и тржишних активности. Овакав модел није изузетак, већ правило у великом броју европских држава, где се верске заједнице не третирају као „ван пореског система“, већ као субјекти са специфичним статусом.

Међутим, у јавном дискурсу се често занемарује ова разлика, па се ствара утисак потпуног пореског ослобађања, што не одговара правном оквиру.

Секуларизам није забрана Цркве

У основи целе дебате налази се и често погрешно тумачење појма секуларизма. Секуларна држава не подразумева искључивање верских заједница из јавног живота, нити забрану њихове институционалне сарадње са државом.

Секуларизам значи да држава не успоставља државну религију и да верске заједнице не управљају државним институцијама. Међутим, то не искључује сарадњу у областима од јавног интереса, као што су образовање, култура, хуманитарни рад и социјална политика.

Управо зато у европској пракси постоје различити модели односа државе и верских заједница – од строжег раздвајања до модела сарадње у оквиру јасно дефинисаних законских оквира.

Европска пракса: Црква и образовање нису изузетак, већ правило у више држава

Тврдња да Црква "нема место у образовању" не одговара реалности европских образовних система.

У Грчкој, Православна Црква има значајну и законом признату улогу у образовном систему. Верска настава је део школског програма, а однос државе и Цркве је уставно дефинисан кроз специфичан модел сарадње, који је дубоко укорењен у историјском и културном идентитету земље.

Слични модели постоје и у Немачкој, где је верска настава у јавним школама уставно гарантована и организована у сарадњи са верским заједницама, док држава задржава надзор над образовним стандардима.

У Аустрији, Италији и другим европским државама, верске заједнице учествују у образовању кроз акредитоване програме, теолошке факултете и институционалну сарадњу са државом.

Другим речима, европска пракса не познаје јединствен модел искључивања Цркве из образовања, већ широк спектар решења која зависе од историјског развоја и друштвеног контекста.

Универзитет „Свети Сава“ и питање академске слободе

Критике упућене на рачун потенцијалног универзитета често се своде на тврдњу да „Црква нема шта да тражи у високом образовању“. Међутим, такав став игнорише чињеницу да у Европи постоје бројни теолошки факултети и универзитети који функционишу у оквиру акредитованих система високог образовања.

Универзитет по дефиницији јесте простор плурализма знања, а не искључиво идеолошки неутрална или секуларно хомогенизована институција. У том смислу, унапред дискредитовати једну образовну иницијативу без анализе њеног садржаја представља више политички него академски приступ.

Политичка реторика уместо институционалне расправе

У јавном простору све чешће се уместо аргументоване расправе користе политичке квалификације и поједностављене тврдње које не узимају у обзир правни, историјски и упоредни контекст.

Поједине опозиционе странке у својим саопштењима наступају са оштрим критикама које укључују тврдње о „неуставности“ и „опасности“ сарадње државе и Цркве, при чему се занемарује чињеница да слични модели сарадње постоје широм Европе и функционишу деценијама без оспоравања секуларног карактера држава.

Такав приступ не доприноси развоју јавне дебате, већ је своди на идеолошку поларизацију, где се сложена питања образовања, историје и права претварају у политичке пароле.

Генерализације уместо правних чињеница

Изјава Лиге социјалдемократа Војводине у којој се од државе очекује да "почне да суди" наводним кривичним делима у редовима Српске православне цркве представља пример политичке формулације која прелази границу институционалне критике и улази у зону правне непрецизности. Уместо конкретног навођења случајева, поступака или правоснажних судских епилога, јавности се пласира општи захтев заснован на недиференцираним тврдњама, чиме се ствара утисак колективне одговорности без индивидуализације и без судског утврђења чињеница.“

 - У правном поретку заснованом на владавини права, кривична одговорност не може се изводити из политичких саопштења, нити из општих и непроверених навода, већ искључиво из рада надлежних институција и правоснажних судских одлука. Управо зато овакав приступ отвара питање стандарда политичке одговорности у јавном говору: инсистирање на ‘правди’ без прецизних правних основа и конкретних поступака не доприноси борби против злоупотреба, већ производи атмосферу оптуживања у којој се институције оцењују на основу инсинуација, а не доказа.

Закључак

Расправа о улози Цркве у образовању и њеном односу са државом је легитимна и потребна, али мора бити заснована на чињеницама, а не на политичким поједностављењима.

Секуларна држава не подразумева искључивање Цркве из друштва, порески систем у Србији не значи потпуно изузеће верских заједница, а европска пракса јасно показује да сарадња државе и Цркве у образовању није изузетак, већ широко распрострањен модел.

У том смислу, јавна дебата би требало да се води на нивоу аргумента и права, а не идеолошких етикета.