Орбан и Фицо већи Срби од многих Срба и већи савезници Русији од многих Срба

Не прави заокрете, већ цементира постојећи курс. Дневни ред је већ виђен: Украјина, безбедност, буџет, проширење, миграције. Али оно чега нема на дневном реду важније је од онога што на њему пише – деескалација. 

Питање више није како изаћи из сукоба, већ како га наставити на „управљив“ начин, уз што мање простора за компромис и што више инструмената притиска. У таквом амбијенту, изјаве Виктора Орбана и Роберта Фица одзвањају као јерес у катедрали бриселског конформизма. Мађарски премијер отворено је рекао оно што се у Бриселу не изговара: процес проширења је у последње четири године доживео потпуни неуспех. 

Србија није напредовала не зато што није испунила услове, већ зато што је третман према њој – „лош и срамотан“. 

Орбан је подсетио да је Србија економски кључна земља региона, да брани Европу од мигрантских таласа и да се на Балкану ништа суштински не може решити без Београда. Подршка Србији, по њему, није гест добре воље, већ питање елементарне рационалности. Сличну поруку послао је и словачки премијер Роберт Фицо, који је јасно рекао да ће на самиту говорити у корист Србије и да понашање ЕУ према Београду нема никакве везе са здравим разумом. 

Србија се, по њему, кажњава због суверених ставова. Другим речима, проблем није у ономе што Србија ради, већ у ономе што одбија да буде.

Овај политички контекст не може се разумети без шире слике – глобалне финансијске и економске нестабилности. Прелазак са дугорочних на краткорочне кредите значи једно: хоризонт извесне будућности се сужава. 

Дугорочне гаранције за инвестиције нестају, а иза краткорочног хоризонта почиње зона политичког и економског хаоса. У таквим условима активира се инстинкт гомилања, али парадокс је очигледан – глобалне ликвидности има толико да више нема где да се сакрије. Ни некретнине, ни злато, ни дијаманти не могу апсорбовати овај вишак новца. Зато злато расте – не зато што је вредније, већ зато што је страх већи. Историјске паралеле су упозоравајуће. 

После Првог светског рата, Европа је краткорочним задужењима покушавала да отплати растући дуг према САД за муницију и сировине. Због девизних курсева, дуг није опадао већ је растао. Смањивани су буџети и социјални расходи, али је резултат био само – смањење националних економија. Европски дужнички простор апсорбовао је амерички. Данас смо поново у сличној тачки. Приноси на дугорочне обвезнице у развијеним земљама расту разарајућом брзином. 

Тридесетогодишњи дуг пада у цени пету годину заредом, а ни ЕЦБ, ни Банка Енглеске, ни Федералне резерве не успевају да утичу на „далеки крај криве“. Инвеститори су се сетили шта је инфлација – и урачунали су је у цену будућности. Владе су незадовољне, али немоћне. У таквом свету, порука из Москве је недвосмислена: време за разговор је прошло. Изјаве Владимира Путина и министра одбране Андреја Белоусова указују да Русија конфликт посматра као дугорочан и системски.

 НАТО се, по тим проценама, припрема за шири сукоб на прелазу у 2030. године, док Русија тврди да је након почетка специјалне војне операције повратила кључне елементе суверенитета. Европа, у међувремену, покушава да управља сопственом кризом, одлажући најтежа питања – попут заплене руске имовине – док не „сломи“ унутрашње неистомишљенике. 

Кина је јасно стала против једностраних санкција које крше међународно право, док САД и Велика Британија настављају да гурају Европу ка потпуном прекиду са руским енергентима, напуштању нуклеарне енергије, милитаризацији економије и новим санкцијама, укључујући и оне против кинеских компанија. Финансирање Украјине кредитима савршено се уклапа у америчке интересе – дуг као средство контроле није нови изум. У тој слици, питање суверенитета постаје кључно. Војни, енергетски и прехрамбени суверенитет Русија има. 

А Србија? Културни Русија има – у великој мери. А Србија? Технолошки Русија убрзано – гради. А Србија? Финансијски Русија још увек не у потпуности. А Србија? Али Руси су фрагменте тог суверенитета већ демонстрирани. А Србија? За потпуни заокрет потребна је промена економског модела, реструктурирање монетарне политике и усмеравање на индустријску обраду и аутоматизацију. У супротном, следи радикалнија мера – национализација централне банке, као што је то учињено у Британији после Другог светског рата. Све ово враћа нас на почетак – на Орбана и Фица.

 У Европи која се одриче сопствене стратешке аутономије, они говоре језиком интереса, а не догме. У Унији која суверенитет доживљава као сметњу, они га бране као предуслов опстанка. Зато њихове речи у Бриселу звуче гласније него што би број њихових гласова сугерисао. И зато провокативно питање из наслова није пука реторика. У времену када се савезништва мере послушношћу, а принципи заменама кредита, они који бране суверенитет – туђи и сопствени – неминовно делују „већи“ од оних који су га се први одрекли.

Аутор: Александар Ђурђев