"Српски Петер Мађар" не постоји: Ево због чега поређење Србије и Мађарске нема политичко упориште

Поређења између политичких промена у Мађарској и очекивања у Србији могу деловати привлачно, али су у суштини површна и нетачна. Аналогија је један од најефикаснијих алата у политици. Она поједностављује сложене процесе, скраћује објашњења и публици даје осећај разумевања. Не мора да буде тачна – довољно је да буде уверљива. Управо зато је, након изборног пораза Виктора Орбана, идеја о "српском Петеру Мађару" готово рефлексно уведена у српски политички простор.

То поређење функционише као политички слоган, али не и као анализа.

Србија није Мађарска, и оно што се догодило у Будимпешти не може се пресликати у Београд само призивањем "енергије промене".

У Мађарској су бирачи бирали између два јасно дефинисана концепта државе. Током шеснаест година, Орбанов модел изградио је систем централизоване власти, клијентелизма и спољнополитичког ослањања на Москву. Насупрот томе, Мађар је понудио политички пројекат који је био прецизан и разумљив: повратак Мађарске у европски институционални и безбедносни оквир, обнављање односа са Бриселом и удаљавање земље од руског утицаја. То није била само промена власти; то је био избор између две спољнополитичке оријентације.

Зато је резултат био јасан, и зато су реакције европских институција биле недвосмислене. Није се славила само промена власти, већ промена правца.

У Србији таква линија раздвајања не постоји.

Политички пејзаж у Србији је другачије структуриран. Александар Вучић води политику која је често контрадикторна и предмет критика, али је суштински прагматична: одржавање односа са ЕУ уз истовремено очување канала са Русијом и Кином, пажљиво балансирајући у контексту рата у Украјини. Та политика балансирања постала је мета критика – али не из истог правца као критике са којима се Орбан суочавао у Мађарској.

Значајан део српске опозиције не напада власт због недостатка европске оријентације, већ напротив – зато што, по њиховом мишљењу, није довољно национално чврста. Критике из тог спектра фокусирају се на тврдње да је власт „превише попустљива“ према Западу, да „угрожава националне интересе“ и да је спремна на уступке по питању Косова. У том дискурсу, европске интеграције нису циљ, већ често предмет сумње или отвореног одбацивања.

То важи и за поједине студентске и грађанске иницијативе које се представљају као нова политичка енергија. Њихова реторика, иако формално усмерена против власти, не укључује јасно дефинисан проевропски програм. Напротив, у одређеним сегментима преузима наративе који су ближи ригидном националном оквиру него либерално-демократском моделу који је чинио основу Мађарове кампање у Мађарској.

Такво поређење, дакле, није само нетачно већ и погрешно усмерено.

У Мађарској је постојао јасан одговор: раскид са проруским курсом и повратак европском оквиру. У Србији такав одговор не постоји. Уместо тога, политички простор испуњен је различитим, често контрадикторним порукама.
Зато аналогија не функционише.

Суштинска разлика није у степену ауторитарности или медијском пејзажу; она је у садржају политике.

Мађар је победио јер је бирачима понудио правац, а не само противника. То је разлика коју српска политичка сцена упорно превиђа. Већи део опозиционог дискурса у Србији фокусиран је на негацију власти. Иако је то разумљиво, то није довољно. Негација не ствара политички пројекат; она га само одлаже.

Без јасног одговора на питање спољнополитичке оријентације, свака расправа о „српском Мађару“ остаје празан појам.
Посебно је важно разумети суштину Мађарове победе.

То није била победа „замора власти“. Такве победе у овом региону кратког су даха и не мењају структуру система. Мађар је победио јер је артикулисао идеолошки кохерентан пројекат са институционалним и међународним оквиром.

Другим речима, бирачи нису гласали само против Орбана; гласали су за нешто конкретно.

У Србији опозиција не нуди тај ниво политичке дефинисаности.

Иронија је у томе што се аналогија користи управо тамо где има најслабије упориште. Они у Србији који себе виде као „новог Мађара“ често занемарују најважнији аспект његове политике – јасну посвећеност европском институционалном оквиру. Без тог елемента, поређење губи смисао.

Политичка промена је питање садржаја, а не имитације. Усвајање реторике промене није довољно; њен правац мора бити јасно дефинисан.

Још једна разлика налази се у институционалном контексту.

Мађарска је чланица Европске уније већ две деценије. Упркос ерозији институција током Орбанове владавине, политички систем задржао је одређени ниво функционалности, а бирачко тело има искуство европског институционалног оквира као стварног политичког простора.

Србија то искуство нема у истој мери. Њена политичка транзиција никада није завршена као у Централној Европи.

Институционална слабост није резултат једног политичког циклуса, већ дугорочног континуитета.

У таквом окружењу, политичка промена захтева више од симболике.

Постоји и један често занемарен елемент у површним анализама: јединство политичке понуде.

У Мађарској је, пре Мађарове победе, опозиција схватила да без уједињења нема резултата. То уједињење није било само техничко већ и стратешко. Заједничка идеја постала је основа око које се формирао политички блок.

У Србији такав процес још није ни озбиљно започет. Фрагментација није резултат тактичких неспоразума, већ дубоких идеолошких разлика. Без њиховог превазилажења, сваки говор о јединству остаје само слоган.

Постоји и шири европски контекст који додатно разоткрива слабост ове аналогије.

Део међународне заједнице, посебно унутар институција Европске уније, склони су да политичке процесе на Западном Балкану тумаче кроз обрасце познате из држава чланица. Из те перспективе, свака опозиција готово аутоматски се види као потенцијално проевропска алтернатива. Ово поједностављење је политички згодно, али аналитички нетачно и чак стратешки опасно.

Подршка из тог правца често се заснива на претпоставкама, а не на стварној процени политичког садржаја. То ствара наратив који одјекује у Бриселу, али нема упориште у реалности на терену.

У случају Србије, то значи да поједини међународни актери пројектују очекивања која домаћа политичка сцена не потврђује.

Зато тврдња да „Србија треба да следи мађарски пример“ више одражава политичку жељу него стварност.

Политички процеси нису преносиви модели; они су производ конкретних друштава, институција и историјских околности.

Преношење „енергије“ избора из једне земље у другу занемарује све оно што политику чини стварном.

Највећа слабост ове аналогије није њена једноставност, већ погрешно усмерење.

У Мађарској је постојао сукоб између проруске и проевропске опције. Такав сукоб у Србији не постоји. Уместо тога, Србија има политички пејзаж у којем се различити правци преплићу, без јасне хијерархије приоритета. То није иста врста политичке борбе.

Зато је идеја о „српском Мађару“ политички привлачна, али аналитички неодржива.

Она ствара илузију једноставног решења. Међутим, политичке промене не произлазе из илузија, већ из јасно дефинисаних циљева и доследних стратегија.

Петер Мађар је успео јер је бирачима рекао куда Мађарска иде.

У Србији опозиција и даље нема јасан одговор на то питање.

Док се то не промени, свака паралела са Будимпештом остаће оно што већ јесте: ефектна метафора за тренутак, али погрешна анализа.

Србија Данас/ЕУаливе