"Srpski Peter Mađar" ne postoji: Evo zbog čega poređenje Srbije i Mađarske nema političko uporište

Poređenja između političkih promena u Mađarskoj i očekivanja u Srbiji mogu delovati privlačno, ali su u suštini površna i netačna. Analogija je jedan od najefikasnijih alata u politici. Ona pojednostavljuje složene procese, skraćuje objašnjenja i publici daje osećaj razumevanja. Ne mora da bude tačna – dovoljno je da bude uverljiva. Upravo zato je, nakon izbornog poraza Viktora Orbana, ideja o "srpskom Peteru Mađaru" gotovo refleksno uvedena u srpski politički prostor.

To poređenje funkcioniše kao politički slogan, ali ne i kao analiza.

Srbija nije Mađarska, i ono što se dogodilo u Budimpešti ne može se preslikati u Beograd samo prizivanjem "energije promene".

U Mađarskoj su birači birali između dva jasno definisana koncepta države. Tokom šesnaest godina, Orbanov model izgradio je sistem centralizovane vlasti, klijentelizma i spoljnopolitičkog oslanjanja na Moskvu. Nasuprot tome, Mađar je ponudio politički projekat koji je bio precizan i razumljiv: povratak Mađarske u evropski institucionalni i bezbednosni okvir, obnavljanje odnosa sa Briselom i udaljavanje zemlje od ruskog uticaja. To nije bila samo promena vlasti; to je bio izbor između dve spoljnopolitičke orijentacije.

Zato je rezultat bio jasan, i zato su reakcije evropskih institucija bile nedvosmislene. Nije se slavila samo promena vlasti, već promena pravca.

U Srbiji takva linija razdvajanja ne postoji.

Politički pejzaž u Srbiji je drugačije strukturiran. Aleksandar Vučić vodi politiku koja je često kontradiktorna i predmet kritika, ali je suštinski pragmatična: održavanje odnosa sa EU uz istovremeno očuvanje kanala sa Rusijom i Kinom, pažljivo balansirajući u kontekstu rata u Ukrajini. Ta politika balansiranja postala je meta kritika – ali ne iz istog pravca kao kritike sa kojima se Orban suočavao u Mađarskoj.

Značajan deo srpske opozicije ne napada vlast zbog nedostatka evropske orijentacije, već naprotiv – zato što, po njihovom mišljenju, nije dovoljno nacionalno čvrsta. Kritike iz tog spektra fokusiraju se na tvrdnje da je vlast „previše popustljiva“ prema Zapadu, da „ugrožava nacionalne interese“ i da je spremna na ustupke po pitanju Kosova. U tom diskursu, evropske integracije nisu cilj, već često predmet sumnje ili otvorenog odbacivanja.

To važi i za pojedine studentske i građanske inicijative koje se predstavljaju kao nova politička energija. Njihova retorika, iako formalno usmerena protiv vlasti, ne uključuje jasno definisan proevropski program. Naprotiv, u određenim segmentima preuzima narative koji su bliži rigidnom nacionalnom okviru nego liberalno-demokratskom modelu koji je činio osnovu Mađarove kampanje u Mađarskoj.

Takvo poređenje, dakle, nije samo netačno već i pogrešno usmereno.

U Mađarskoj je postojao jasan odgovor: raskid sa proruskim kursom i povratak evropskom okviru. U Srbiji takav odgovor ne postoji. Umesto toga, politički prostor ispunjen je različitim, često kontradiktornim porukama.
Zato analogija ne funkcioniše.

Suštinska razlika nije u stepenu autoritarnosti ili medijskom pejzažu; ona je u sadržaju politike.

Mađar je pobedio jer je biračima ponudio pravac, a ne samo protivnika. To je razlika koju srpska politička scena uporno previđa. Veći deo opozicionog diskursa u Srbiji fokusiran je na negaciju vlasti. Iako je to razumljivo, to nije dovoljno. Negacija ne stvara politički projekat; ona ga samo odlaže.

Bez jasnog odgovora na pitanje spoljnopolitičke orijentacije, svaka rasprava o „srpskom Mađaru“ ostaje prazan pojam.
Posebno je važno razumeti suštinu Mađarove pobede.

To nije bila pobeda „zamora vlasti“. Takve pobede u ovom regionu kratkog su daha i ne menjaju strukturu sistema. Mađar je pobedio jer je artikulisao ideološki koherentan projekat sa institucionalnim i međunarodnim okvirom.

Drugim rečima, birači nisu glasali samo protiv Orbana; glasali su za nešto konkretno.

U Srbiji opozicija ne nudi taj nivo političke definisanosti.

Ironija je u tome što se analogija koristi upravo tamo gde ima najslabije uporište. Oni u Srbiji koji sebe vide kao „novog Mađara“ često zanemaruju najvažniji aspekt njegove politike – jasnu posvećenost evropskom institucionalnom okviru. Bez tog elementa, poređenje gubi smisao.

Politička promena je pitanje sadržaja, a ne imitacije. Usvajanje retorike promene nije dovoljno; njen pravac mora biti jasno definisan.

Još jedna razlika nalazi se u institucionalnom kontekstu.

Mađarska je članica Evropske unije već dve decenije. Uprkos eroziji institucija tokom Orbanove vladavine, politički sistem zadržao je određeni nivo funkcionalnosti, a biračko telo ima iskustvo evropskog institucionalnog okvira kao stvarnog političkog prostora.

Srbija to iskustvo nema u istoj meri. Njena politička tranzicija nikada nije završena kao u Centralnoj Evropi.

Institucionalna slabost nije rezultat jednog političkog ciklusa, već dugoročnog kontinuiteta.

U takvom okruženju, politička promena zahteva više od simbolike.

Postoji i jedan često zanemaren element u površnim analizama: jedinstvo političke ponude.

U Mađarskoj je, pre Mađarove pobede, opozicija shvatila da bez ujedinjenja nema rezultata. To ujedinjenje nije bilo samo tehničko već i strateško. Zajednička ideja postala je osnova oko koje se formirao politički blok.

U Srbiji takav proces još nije ni ozbiljno započet. Fragmentacija nije rezultat taktičkih nesporazuma, već dubokih ideoloških razlika. Bez njihovog prevazilaženja, svaki govor o jedinstvu ostaje samo slogan.

Postoji i širi evropski kontekst koji dodatno razotkriva slabost ove analogije.

Deo međunarodne zajednice, posebno unutar institucija Evropske unije, skloni su da političke procese na Zapadnom Balkanu tumače kroz obrasce poznate iz država članica. Iz te perspektive, svaka opozicija gotovo automatski se vidi kao potencijalno proevropska alternativa. Ovo pojednostavljenje je politički zgodno, ali analitički netačno i čak strateški opasno.

Podrška iz tog pravca često se zasniva na pretpostavkama, a ne na stvarnoj proceni političkog sadržaja. To stvara narativ koji odjekuje u Briselu, ali nema uporište u realnosti na terenu.

U slučaju Srbije, to znači da pojedini međunarodni akteri projektuju očekivanja koja domaća politička scena ne potvrđuje.

Zato tvrdnja da „Srbija treba da sledi mađarski primer“ više odražava političku želju nego stvarnost.

Politički procesi nisu prenosivi modeli; oni su proizvod konkretnih društava, institucija i istorijskih okolnosti.

Prenošenje „energije“ izbora iz jedne zemlje u drugu zanemaruje sve ono što politiku čini stvarnom.

Najveća slabost ove analogije nije njena jednostavnost, već pogrešno usmerenje.

U Mađarskoj je postojao sukob između proruske i proevropske opcije. Takav sukob u Srbiji ne postoji. Umesto toga, Srbija ima politički pejzaž u kojem se različiti pravci prepliću, bez jasne hijerarhije prioriteta. To nije ista vrsta političke borbe.

Zato je ideja o „srpskom Mađaru“ politički privlačna, ali analitički neodrživa.

Ona stvara iluziju jednostavnog rešenja. Međutim, političke promene ne proizlaze iz iluzija, već iz jasno definisanih ciljeva i doslednih strategija.

Peter Mađar je uspeo jer je biračima rekao kuda Mađarska ide.

U Srbiji opozicija i dalje nema jasan odgovor na to pitanje.

Dok se to ne promeni, svaka paralela sa Budimpeštom ostaće ono što već jeste: efektna metafora za trenutak, ali pogrešna analiza.

Srbija Danas/EUalive