Српска хемисфера и глобална енергетска безбедност

Вест је одјекнула далеко изван Латинске Америке, јер није реч само о промени власти у једној држави, већ о симболичком враћању старе логике у међународне односе - логике хемисфера, коридора и контроле ресурса. Сам оквир америчког оправдања (рат против нарко-мреже, „легална овлашћења“, најава могућих даљих удара) показује да Вашингтон више не осећа потребу да дуго објашњава, већ да делује и поставља преседан.

Они који су очекивали да ће нафта тренутно „експлодирати“ на берзама, добили су прво хладно туширање: тржиште је реаговало нервозно, али без драматичног заокрета. Управо у томе је прва лекција: у 2026. години, сама операција мање помера физичке бареле, а више помера перцепцију ризика — санкција, осигурања танкера, приступа финансијама и будуће контроле понуде. Очекује се да ће 2026. бити година притиска на цене због обилне понуде и млитавије тражње, са пројектованим вишком понуде у распону од око 0,5 до 3,5 милиона барела дневно.

Ефектна поента за увод: "геополитика прави наслове, али цену праве барели који заиста стигну на терминал."

Прво треба знати да нафта није славина: бушотина је само рупа, производња је систем. Кључна стручна чињеница коју медији често прескачу јесте да венецуеланска нафта није проблем геологије, него инфраструктуре, капитала и времена. Венецуела има огромне резерве, али њена индустрија не може „преко ноћи“ да подигне производњу. За повратак на нивое који би стварно мењали светско тржиште потребни су капитални издаци реда величине стотина милијарди и дугачак низ „досадних“ ремонтних радова: цевоводи, компресори, електроенергетска мрежа, терминали, постројења за третман нафте и воде, рафинерије и логистика.

И зато су процене хладне и сурове. Rystad Energy наводи да би само за истраживање и производњу било потребно око 110 милијарди долара капиталних издатака да се Венецуела врати на некадашње нивое. Два додатна аргумента која ово појачавају:

• Одлив кадрова: десетине хиљада инжењера, техничара и геолога напустило је земљу — а то је „невидљива инфраструктура“ без које нема раста производње.
• Квалитет сировине: велики део венецуеланске нафте је веома тежак (Ориноко), тражи разређиваче, мешање и специјалну инфраструктуру; без тога је транспорт скупљи, а продаја тежа.

(Ово је разлог зашто "има нафте" не значи "има јефтиних барела одмах".)

Поента је следећа: ко контролише инфраструктуру, контролише нафту; ко контролише нафту, контролише темпо историје.

Зашто онда Венецуела? Операција је сигнал, нафта је полуга. Парадокс венецуеланског случаја је у томе што нафта није морала да буде непосредни циљ да би била главна полуга. Америчка страна свој потез формално ослања на оптужбе и судски оквир (нарко-оптужнице, оружје, картели), али у геополитици је важнија последица: оваква интервенција помера границу дозвољеног понашања великих сила и шаље поруку свима у региону шта значи „америчко двориште“.

Још важније, Вашингтон очигледно не жели хаотичан вакуум, него управљиву транзицију. Делси Родригез је положила заклетву као привремена председница уз имплицитну америчку подршку, јер је „стабилнија опција“ од опозиционих фигура у условима распада државе. Ту лежи суштина „мира кроз профит“: не рушити систем до краја, да не би настала нарко-држава и избеглички талас ка САД, али га преломити довољно да се отвори простор за лиценце, уговоре, инвестиције и контролу енергетског сектора.

Парола која овде најбоље погађа суштину: "није важно ко побеђује на изборима, него ко потписује уговоре."

Цена нафте и рачун великих: зашто тржиште не пада у транс. Док политичка драма пуни насловне стране, тржиште гледа табеле и процене биланса понуде/тражње. Реутерс-ова анкета је у старту (пре венецуеланског удара) указивала на 2026. као годину притиска на цене управо због вишка понуде, уз прогнозе просека Брента око 61 долар и WTI око 58 долара по барелу.

Ово је кључно за разумевање Венецуеле: када тржиште очекује вишак, онда ни геополитички шок не „диже“ цену као некад - осим ако не угрози чокепоинте (мореузе, канале, осигурање пловидбе). Зато ће у 2026. бити важније питање безбедности рута него питање једне државе произвођача.

Поента у једној реченици: берза је цинична - она верује само у бареле који могу да стигну на терминал и у танкер који је осигуран.

Још једна важна стручна ставка разбија митове: САД јесу огроман произвођач, али производња не расте по председничком слогану или Твитер сензацији, већ по капиталним издацима и цени барела. Кад је цена прениска, компаније не шире бушење; кад је превисока, политика притиска да се цена „спусти“ због бензина и инфлације.

Отуда долази реални смисао венецуеланског потеза: дисциплина тржишта кроз контролу ризика и коридора, а не магично повећање глобалне понуде. И ту је додатни, често занемарен аргумент: САД могу производити пуно, али им није свеједно који тип нафте имају на располагању. Лака и ултралака нафта не замењује увек средње и тешке сорте у рафинеријама без техничких ограничења. Венецуеланска тешка нафта, у том смислу, није „количина“, него „комад у мозаику“ рафинеријске равнотеже.

Ефектна формула: ко држи мореузе и танкере, тај пише правила трговине; ко држи типове нафте, тај држи и рафинерије.

Руска нафта је, упркос санкционим режимима, остала присутна у глобалном систему — али кроз сложеније токове, попусте и преусмеравања. Утицај санкција се ипак види: индијски увоз руске нафте у јануару 2026. могао нагло пасти, при чему се као показатељ наводи очекивање једног од највећих купаца да неће добити испоруке. Зашто је то важно? Зато што попусти на руску нафту делују као сидро глобалних цена. Ако постоји сталан ток „јефтинијих барела“, тржиште има мање разлога да плаћа премију — па чак и када политичка температура расте.

Поента која погађа: санкције не укидају нафту - само јој мењају маршрутни лист и цену.

Европа: од зависности ка скупој безбедности и зашто ЛНГ постаје геополитички уговор. Европа је у претходним годинама плаћала цену преласка на нови модел снабдевања, а у 2025/26. кључна реч је ЛНГ. Реутерс је већ крајем 2025. указивао да је Европа апсорбовала око две трећине америчког ЛНГ извоза те године — што говори да се енергетска безбедност Европе сада у великој мери решава на Атлантику, кроз флоту, терминале и дугорочне уговоре.

То није само енергетска него и политичка чињеница: Европа купује безбедност у молекулима, али безбедност има цену, а цена постаје део индустријске конкурентности. Када је енергија скупа, деиндустријализација није идеолошка оптужба него економска опасност. Европа више не купује само гас, него купује политички кишобран и логистичку зависност.

За Србију, глобална енергетска геополитика није апстракција. Она се осећа у рафинеријама, плаћањима, осигурању, лиценцама и санкционим роковима. А то је најопаснији вид зависности — онај који се не види док не стане снабдевање. Зато је Србији потребна трезвена стратегија на више колосека (и то истовремено): више рута и више инструмената плаћања и осигурања, јер једна „техничка“ блокада може постати политички прекидач; обавезне резерве и складишта као реална полиса осигурања; енергетска дипломатија без романтике, да је могуће разликовати жељено од могућег и унапред правити сценарије.

Парола за домаћу употребу, без патетике, али са истином: Суверенитет није застава - суверенитет је резервоар.

Шта Венецуела заиста значи у 2026: крај еуфемизама и почетак ере коридора. Оно што је у целом случају најважније није само ко ће водити Каракас, већ шта овај преседан ради међународном систему: нормализује идеју да је „сфера“ легитимна категорија, а да је интервенција „алат“ када интерес то тражи. Улази се у еру у којој велике силе отвореније повезују безбедност, ресурсе и коридоре - а морални речник користе селективно. То је свет у коме ће се „мир“ све чешће нудити као финансијски пакет, а сукоб као инструмент прерасподеле.