Srpska hemisfera i globalna energetska bezbednost

Vest je odjeknula daleko izvan Latinske Amerike, jer nije reč samo o promeni vlasti u jednoj državi, već o simboličkom vraćanju stare logike u međunarodne odnose - logike hemisfera, koridora i kontrole resursa. Sam okvir američkog opravdanja (rat protiv narko-mreže, „legalna ovlašćenja“, najava mogućih daljih udara) pokazuje da Vašington više ne oseća potrebu da dugo objašnjava, već da deluje i postavlja presedan.

Oni koji su očekivali da će nafta trenutno „eksplodirati“ na berzama, dobili su prvo hladno tuširanje: tržište je reagovalo nervozno, ali bez dramatičnog zaokreta. Upravo u tome je prva lekcija: u 2026. godini, sama operacija manje pomera fizičke barele, a više pomera percepciju rizika — sankcija, osiguranja tankera, pristupa finansijama i buduće kontrole ponude. Očekuje se da će 2026. biti godina pritiska na cene zbog obilne ponude i mlitavije tražnje, sa projektovanim viškom ponude u rasponu od oko 0,5 do 3,5 miliona barela dnevno.

Efektna poenta za uvod: "geopolitika pravi naslove, ali cenu prave bareli koji zaista stignu na terminal."

Prvo treba znati da nafta nije slavina: bušotina je samo rupa, proizvodnja je sistem. Ključna stručna činjenica koju mediji često preskaču jeste da venecuelanska nafta nije problem geologije, nego infrastrukture, kapitala i vremena. Venecuela ima ogromne rezerve, ali njena industrija ne može „preko noći“ da podigne proizvodnju. Za povratak na nivoe koji bi stvarno menjali svetsko tržište potrebni su kapitalni izdaci reda veličine stotina milijardi i dugačak niz „dosadnih“ remontnih radova: cevovodi, kompresori, elektroenergetska mreža, terminali, postrojenja za tretman nafte i vode, rafinerije i logistika.

I zato su procene hladne i surove. Rystad Energy navodi da bi samo za istraživanje i proizvodnju bilo potrebno oko 110 milijardi dolara kapitalnih izdataka da se Venecuela vrati na nekadašnje nivoe. Dva dodatna argumenta koja ovo pojačavaju:

• Odliv kadrova: desetine hiljada inženjera, tehničara i geologa napustilo je zemlju — a to je „nevidljiva infrastruktura“ bez koje nema rasta proizvodnje.
• Kvalitet sirovine: veliki deo venecuelanske nafte je veoma težak (Orinoko), traži razređivače, mešanje i specijalnu infrastrukturu; bez toga je transport skuplji, a prodaja teža.

(Ovo je razlog zašto "ima nafte" ne znači "ima jeftinih barela odmah".)

Poenta je sledeća: ko kontroliše infrastrukturu, kontroliše naftu; ko kontroliše naftu, kontroliše tempo istorije.

Zašto onda Venecuela? Operacija je signal, nafta je poluga. Paradoks venecuelanskog slučaja je u tome što nafta nije morala da bude neposredni cilj da bi bila glavna poluga. Američka strana svoj potez formalno oslanja na optužbe i sudski okvir (narko-optužnice, oružje, karteli), ali u geopolitici je važnija posledica: ovakva intervencija pomera granicu dozvoljenog ponašanja velikih sila i šalje poruku svima u regionu šta znači „američko dvorište“.

Još važnije, Vašington očigledno ne želi haotičan vakuum, nego upravljivu tranziciju. Delsi Rodrigez je položila zakletvu kao privremena predsednica uz implicitnu američku podršku, jer je „stabilnija opcija“ od opozicionih figura u uslovima raspada države. Tu leži suština „mira kroz profit“: ne rušiti sistem do kraja, da ne bi nastala narko-država i izbeglički talas ka SAD, ali ga prelomiti dovoljno da se otvori prostor za licence, ugovore, investicije i kontrolu energetskog sektora.

Parola koja ovde najbolje pogađa suštinu: "nije važno ko pobeđuje na izborima, nego ko potpisuje ugovore."

Cena nafte i račun velikih: zašto tržište ne pada u trans. Dok politička drama puni naslovne strane, tržište gleda tabele i procene bilansa ponude/tražnje. Reuters-ova anketa je u startu (pre venecuelanskog udara) ukazivala na 2026. kao godinu pritiska na cene upravo zbog viška ponude, uz prognoze proseka Brenta oko 61 dolar i WTI oko 58 dolara po barelu.

Ovo je ključno za razumevanje Venecuele: kada tržište očekuje višak, onda ni geopolitički šok ne „diže“ cenu kao nekad - osim ako ne ugrozi čokepointe (moreuze, kanale, osiguranje plovidbe). Zato će u 2026. biti važnije pitanje bezbednosti ruta nego pitanje jedne države proizvođača.

Poenta u jednoj rečenici: berza je cinična - ona veruje samo u barele koji mogu da stignu na terminal i u tanker koji je osiguran.

Još jedna važna stručna stavka razbija mitove: SAD jesu ogroman proizvođač, ali proizvodnja ne raste po predsedničkom sloganu ili Tviter senzaciji, već po kapitalnim izdacima i ceni barela. Kad je cena preniska, kompanije ne šire bušenje; kad je previsoka, politika pritiska da se cena „spusti“ zbog benzina i inflacije.

Otuda dolazi realni smisao venecuelanskog poteza: disciplina tržišta kroz kontrolu rizika i koridora, a ne magično povećanje globalne ponude. I tu je dodatni, često zanemaren argument: SAD mogu proizvoditi puno, ali im nije svejedno koji tip nafte imaju na raspolaganju. Laka i ultralaka nafta ne zamenjuje uvek srednje i teške sorte u rafinerijama bez tehničkih ograničenja. Venecuelanska teška nafta, u tom smislu, nije „količina“, nego „komad u mozaiku“ rafinerijske ravnoteže.

Efektna formula: ko drži moreuze i tankere, taj piše pravila trgovine; ko drži tipove nafte, taj drži i rafinerije.

Ruska nafta je, uprkos sankcionim režimima, ostala prisutna u globalnom sistemu — ali kroz složenije tokove, popuste i preusmeravanja. Uticaj sankcija se ipak vidi: indijski uvoz ruske nafte u januaru 2026. mogao naglo pasti, pri čemu se kao pokazatelj navodi očekivanje jednog od najvećih kupaca da neće dobiti isporuke. Zašto je to važno? Zato što popusti na rusku naftu deluju kao sidro globalnih cena. Ako postoji stalan tok „jeftinijih barela“, tržište ima manje razloga da plaća premiju — pa čak i kada politička temperatura raste.

Poenta koja pogađa: sankcije ne ukidaju naftu - samo joj menjaju maršrutni list i cenu.

Evropa: od zavisnosti ka skupoj bezbednosti i zašto LNG postaje geopolitički ugovor. Evropa je u prethodnim godinama plaćala cenu prelaska na novi model snabdevanja, a u 2025/26. ključna reč je LNG. Reuters je već krajem 2025. ukazivao da je Evropa apsorbovala oko dve trećine američkog LNG izvoza te godine — što govori da se energetska bezbednost Evrope sada u velikoj meri rešava na Atlantiku, kroz flotu, terminale i dugoročne ugovore.

To nije samo energetska nego i politička činjenica: Evropa kupuje bezbednost u molekulima, ali bezbednost ima cenu, a cena postaje deo industrijske konkurentnosti. Kada je energija skupa, deindustrijalizacija nije ideološka optužba nego ekonomska opasnost. Evropa više ne kupuje samo gas, nego kupuje politički kišobran i logističku zavisnost.

Za Srbiju, globalna energetska geopolitika nije apstrakcija. Ona se oseća u rafinerijama, plaćanjima, osiguranju, licencama i sankcionim rokovima. A to je najopasniji vid zavisnosti — onaj koji se ne vidi dok ne stane snabdevanje. Zato je Srbiji potrebna trezvena strategija na više koloseka (i to istovremeno): više ruta i više instrumenata plaćanja i osiguranja, jer jedna „tehnička“ blokada može postati politički prekidač; obavezne rezerve i skladišta kao realna polisa osiguranja; energetska diplomatija bez romantike, da je moguće razlikovati željeno od mogućeg i unapred praviti scenarije.

Parola za domaću upotrebu, bez patetike, ali sa istinom: Suverenitet nije zastava - suverenitet je rezervoar.

Šta Venecuela zaista znači u 2026: kraj eufemizama i početak ere koridora. Ono što je u celom slučaju najvažnije nije samo ko će voditi Karakas, već šta ovaj presedan radi međunarodnom sistemu: normalizuje ideju da je „sfera“ legitimna kategorija, a da je intervencija „alat“ kada interes to traži. Ulazi se u eru u kojoj velike sile otvorenije povezuju bezbednost, resurse i koridore - a moralni rečnik koriste selektivno. To je svet u kome će se „mir“ sve češće nuditi kao finansijski paket, a sukob kao instrument preraspodele.