Суботица: Зашто је одједном најважнија лекција – ко је директор школе?

Овога пута у главним улогама нису ученици, наставници или резултати образовања, већ – група родитеља, који су уједно и опозициони политички активисти, потпомогнути појединим локалним медијима. Ти исти медији су окупљање дословце седморо родитеља испред школе пренели са пажњом која би, по свим новинарским стандардима, подразумевала најмање десетоструко већи број окупљених.

И ту долазимо до основног питања: од када је толико важно ко је директор школе?

Генерације ђака школовале су се а да се јавност није оптерећивала именом директора. Важније је било ко иде на такмичења, ко доноси дипломе, ко осваја пехаре за школу, ко побеђује на квизовима знања. Управо су ти резултати били огледало образовања. Данас, међутим, родитељи не воде битку за боље учионице, савременију опрему или квалитетнији наставни програм – већ политичку битку за директорску фотељу.

Да се, ипак, вратимо на почетак и покушамо да пронађемо одговор на питање зашто је сада, изненада, важно ко је директор школе, а није им било важно претходних 16 година. Уместо бриге о образовању деце, фокус дела родитеља тренутно је усмерен на то како да склоне садашњу вршитељку дужности директорке, којој очигледно не могу да опросте свргавање са трона „фараона“ након четири мандата владавине.

Зашто је родитељима важнија политика од образовања сопствене деце? Зашто је појединим локалним медијима главна вест окупљање седморо људи испред школе? Зашто је баш сада важно ко је директор, а ко члан Савета, док питања попут тога шта деца уче, колико уче и у каквим условима уче остају у другом плану? Зашто се одједном утркују ко ће бити у Савету родитеља, када су се до јуче представници једва и бирали у овом, иначе, саветодавном телу?

Овога пута образовање деце није било у првом плану. У првом плану био је покушај да се поново вештачки изазове драма у Политехничкој школи.

Кренимо редом. Под плаштом праведности, део запослених и родитеља врши притисак на представнике Школског одбора – органа управљања школом. Када помпезно најављени скуп испред школе прекјуче није дао очекиване резултате, уследио је већ виђен сценарио: атак по viber групама, са готово хистеричним апелима да се не подржи вд директорка кроз Савет родитеља и Школски одбор.

На поменутом скупу, неколико родитеља нашло се у улози локалних Че Гевара, а једна од њих – занимљиво – нема никакве везе са овом школом. Управо она је, мимо свих правила, изгласана чудном већином на још чуднијем састанку за „почасног“ члана Градског савета родитеља, тела које, формално гледано, и не постоји. Ипак, чини се да у Суботици постоји нада да ће овај савет ускоро добити ингеренције извршне, судске и законодавне власти – све у једном.

Када је већ реч о Савету родитеља, ваљало би се осврнути и на то ко га заправо представља у Суботици. Мало је познато да је, тек из трећег покушаја, на чело Градског савета родитеља изабрана особа која је, иако још ниједан надлежни орган то није званично потврдио, у установи у којој је запослена – а гле чуда, ради се управо о Политехничкој школи – учествовала у делу брисања рачунарских података.

У Градском савету родитеља нашао се и још један представник који је већ познат јавности – Срђан Борош Ђеви. Не зато што се труди да буде познат, већ зато што је фрапантно да таква особа представља родитеље школе из које је делегиран, па самим тим и Градски савет родитеља.

Срђан Борош Ђеви био је члан изборног штаба и активни учесник локалне политике у оквиру коалиције „Суботица против насиља – Бирам Суботицу“, која је наступала као опозициона листа на локалним изборима 2024. године. По функцији је био задужен за контролу изборног процеса и праћење реализације изборних права.

Осим што месецима уназад свакодневно на десетине адреса шаље захтеве за информацијама од јавног значаја, и то му је изгледа у контексту политичког ангажмана једини посао, поставља се питање како човек који је, (иако о тим наводима не постоје јавно доступне и правоснажне одлуке надлежних органа) осуђен на годину дана затвора за кривично дело против привреде – превара у привредном пословању, и за то је одслужио казну у суботичком затвору, може бити релевантан представник родитеља? Може ли човек који има чак 5 кривичних пријава (?!) за преваре и фалсификовање да представља суботичке родитеље?

Све ове чињенице неминовно воде ка једном питању: зашто је политика, и то у свом најлошијем издању, постала важнија од образовања?

Не зато што су директори школа политички „обојени“, већ зато што је део родитеља, уз подршку острашћених просветних радника, поверовао да је школа постала „пречица до сна“ – брз и згодан терен за политички активизам у интересу странака којима и сами припадају.

Србија Данас/024инфо