Светислав Пушоњић: Овако су Соња Божић и Цвијовић владали Ваздухопловном академијом (1. део)

Његову причу, која је невероватно обимна и препуна чињеница, битних да се сагледа начин „столовања“ Горана Цвијовића, Соње Божић и других Цвијовићевих „кадрова“ над Ваздухопловном академијом као личном имовином, преносићемо Вам кроз 17 наставака. Ово је први део, пише евршац.

„Судија је пресудила у корист директора Горана Цвијовића, власника циглане “Југобанат“ из Банатског Карловца, кога су “демократске власти“ поставиле и за директора средње школе у Београду.

Трогодишњи судски процес, започет 2008. године, када ме је Горан Цвијовић низом манипулација оставио без посла и прихода, окончао се мојим неуспехом. Некадашње колеге из школе су ми говорили да против Цвијовића немам шанси, ма колико закон био на мојој страни, јер му је бивши градоначелник рођак, а садашњи, Драган Ђилас, близак пријатељ, јер се и сам високо котира у Демократској странци и “покривен је с везама у свим институцијама“, али сам се ипак одлучио на тужбу. Можда и због доброг савезника у адвокату Јову Борићу, Србину протераном из Крајине, који је пристао да ме заступа без новчане надокнаде уколико изгубимо спор.

Иако сам га обавестио да Горан Цвијовић није само школски директор, већ много више од тога, те ће се судско веће сигурно наћи под притиском његових “веза“, након детаљног проучавања мог предмета Јово је сматрао да је Цвијевићево кршење закона сувише очигледно, да залази не само у радни него и кривични домен, те му никакве “везе“ не могу помоћи да оспори моју тужбу. Напослетку смо склопили договор за десет посто од укупног дохотка који бих примио да сам за то време радио, јер поред повратка на посао и тај новац ми је следовао у случају да добијемо спор.

Но, пресудом судије, сав наш труд се показао узалудним – брижљиво састављање поднесака, припреме за рочишта (сваки пут одлагана по више месеци) и прибављање докумената ради извођења доказног поступка. Узалудним се показало и моје настојање да подробно изнесем свој случај на суду, објасним његову суштину и докажем да се директор Цвијовић односио према мени подмукло и дискриминаторски.

Односно, да ме је четири године водио као “приправника на одређено време“ и за то време није уручио решење о радном статусу, да ми је без икаквог објашњења смањивао норму часова у корист друге колегинице, свесно одуговлачио са пријављивањем за стручни испит и чинио низ законских прекршаја како би ме пошто-пото избацио из школе, јер му нисам био по вољи.

Узалуд сам се надао да ће Цвијовићеви небулозни “аргументи“ за те поступке, које је на саслушању изнео уз обилне грашке зноја и плаховите гримасе, бити довољна потврда свега што сам изговорио. Ништа од тога није дотакло савест судије, али је њена пресуда потврдила сумње које су ми се јављале на рочиштима – да неки њени поступци указују на очигледну наклоност према туженој страни. То се нарочито видело приликом саслушања.

Јово Борић је саставио десетак убитачних питања за Цвијовића, али пошто овај није дао сувисао одговор ни на прва три, судија је неуротично замахала рукама. – Немојте претеривати, нема потребе за тим ! – прекинула је адвоката Борића. – Знате, и ја сам уморна, данас имам још предмета, не могу све да слушам! Чудно – помислио сам тада – судија, па “не може све да слуша“, и то баш када је дошло на ред да се решета Цвијовић. Јово се осмехнуо када сам му скренуо пажњу, уверавајући ме да то не значи ништа.

Исто тако се осмехнуо и на самом почетку процеса, када смо сазнали ко нам је додељена судије. – Име ми не делује обећавајуће – рекао сам тада – звучи некако ЛДП-овски. Тешко да је неко њене националности доведен у Београд за судију да би Србима обезбеђивао правду. И то се показало тачним. Што рекао ЦИИ-ин агент у филму “Ронин“: Ако има сумње, нема сумње“, пише Пушоњић, преноси евршац.

Наставиће се…

Србија Данас/евршац