Ултиматум опозиције Вучићу је - смешан
Србија је, кад је политика у питању, земља чуда. Шта се све у њој у последње три деценије, откако нам је Запад увалио свој концепт парламентарне демократије, није догађало!?
Од интелектуалне раскоши Николе Шећероског, преко једнократног васкрсавања мртвих на дан гласања (у режији свих странака редом) и продаје места председника државе за кесу напуњену са 300.000 марака испод неког надвожњака на путу за Нови Сад, до паљења парламента и гласачког материјала између два круга избора. Уз помоћ Земунског нарко клана.
На тој листи чуда сада имамо још два. Прва је да су Бошко Обрадовић, председник једне мале странке коју подржава два одсто бирача и Драган Ђилас, у овом тренутку председник ничега, на један невиђено аматерски начин покушали да изврше државни удар, тако што су заједно са својим присталицама, од којих су неки носили маске, а један срећник и моторну тестеру, насилно заузели зграду државне телевизије.
Друго је да опозиција окупљена у Савезу за Србију, коју подржава 15 одсто грађана, ултимативно захтева од Вучића, Дачића, СНС и СПС, које подржава 60 одсто грађана, да „у име народа“ поднесу оставку и предају јој власт. Без избора. И то на свим нивоима. Чак и у оним општинама где су освојили 80 одсто гласова, а опозиција која им поставља ултиматум није добацила ни до цензуса.
Свуда у свету незадовољна опозиција протествује. На разне начине. Али сви они се завршавају исто: захтевом да се распишу избори. У Србији опозиција бежи од избора. Јер зна да ће да их изгуби. Зато прво хоће власт. Па кад шест месеци зајаши државни буџет и „ослободи“ медије она ће расписати изборе. Под „демократским“ изборним условима. Из чега би се могло закључити да је садашње изборне услове одређивао Вучић и да они нису довољно демократски. Можда и нису. Али били они демократски или диктаторски њих је кројила управо садашња опозиција. Наиме, избори у земљи Србији се одржавају по Закону о избору народних посланика који је парламент усвојио 2011. Када се за све у Србији питала ДС. Што ће рећи највиши функционери те странке. А то су били Тадић, Ђилас и Јеремић.
"Поштена" понуда Савеза за Србију Вучићу је следећа: иако тебе подржава четири пута више грађана него нас, ти лепо нама предај власт. У име демократије. И у име грађана. Који огромном већином гласају за тебе. А ако то не испуниш ми ћемо 13. априла или 9. маја позвати све грађане Србије у Београд. На још једну репризу 5. октобра. Јер ова 16. марта није успела. Све је било добро осим тајминга, сценарија, главних глумаца, статиста и пиротехнике.
Овим ултиматумом се само још једном потврдило оно што је било очигледно од почетка - да Савез за Србију није никаква нова политичка снага у Србији већ нешто сасвим већ виђено. Генетски модификовани ДОС. Под новим именом. Чији је суштински програм освајање власти на силу, изазивањем ванредног стања у земљи. По сценарију из јесени 2000. године. Разлика је само у томе што је пре 19 година издајник и диктатор, дакле извор свих зала овог света и легитимна мета за одстрел био Милошевић, сада је то Вучић.
Само тешким незналицама је могло пасти на памет да Вучићу поставе овакав ултиматум. А Вучић би био још већа незналица када би на тај ултиматум пристао.