Ultimatum opozicije Vučiću je - smešan
Srbija je, kad je politika u pitanju, zemlja čuda. Šta se sve u njoj u poslednje tri decenije, otkako nam je Zapad uvalio svoj koncept parlamentarne demokratije, nije događalo!?
Od intelektualne raskoši Nikole Šećeroskog, preko jednokratnog vaskrsavanja mrtvih na dan glasanja (u režiji svih stranaka redom) i prodaje mesta predsednika države za kesu napunjenu sa 300.000 maraka ispod nekog nadvožnjaka na putu za Novi Sad, do paljenja parlamenta i glasačkog materijala između dva kruga izbora. Uz pomoć Zemunskog narko klana.
Na toj listi čuda sada imamo još dva. Prva je da su Boško Obradović, predsednik jedne male stranke koju podržava dva odsto birača i Dragan Đilas, u ovom trenutku predsednik ničega, na jedan neviđeno amaterski način pokušali da izvrše državni udar, tako što su zajedno sa svojim pristalicama, od kojih su neki nosili maske, a jedan srećnik i motornu testeru, nasilno zauzeli zgradu državne televizije.
Drugo je da opozicija okupljena u Savezu za Srbiju, koju podržava 15 odsto građana, ultimativno zahteva od Vučića, Dačića, SNS i SPS, koje podržava 60 odsto građana, da „u ime naroda“ podnesu ostavku i predaju joj vlast. Bez izbora. I to na svim nivoima. Čak i u onim opštinama gde su osvojili 80 odsto glasova, a opozicija koja im postavlja ultimatum nije dobacila ni do cenzusa.
Svuda u svetu nezadovoljna opozicija protestvuje. Na razne načine. Ali svi oni se završavaju isto: zahtevom da se raspišu izbori. U Srbiji opozicija beži od izbora. Jer zna da će da ih izgubi. Zato prvo hoće vlast. Pa kad šest meseci zajaši državni budžet i „oslobodi“ medije ona će raspisati izbore. Pod „demokratskim“ izbornim uslovima. Iz čega bi se moglo zaključiti da je sadašnje izborne uslove određivao Vučić i da oni nisu dovoljno demokratski. Možda i nisu. Ali bili oni demokratski ili diktatorski njih je krojila upravo sadašnja opozicija. Naime, izbori u zemlji Srbiji se održavaju po Zakonu o izboru narodnih poslanika koji je parlament usvojio 2011. Kada se za sve u Srbiji pitala DS. Što će reći najviši funkcioneri te stranke. A to su bili Tadić, Đilas i Jeremić.
"Poštena" ponuda Saveza za Srbiju Vučiću je sledeća: iako tebe podržava četiri puta više građana nego nas, ti lepo nama predaj vlast. U ime demokratije. I u ime građana. Koji ogromnom većinom glasaju za tebe. A ako to ne ispuniš mi ćemo 13. aprila ili 9. maja pozvati sve građane Srbije u Beograd. Na još jednu reprizu 5. oktobra. Jer ova 16. marta nije uspela. Sve je bilo dobro osim tajminga, scenarija, glavnih glumaca, statista i pirotehnike.
Ovim ultimatumom se samo još jednom potvrdilo ono što je bilo očigledno od početka - da Savez za Srbiju nije nikakva nova politička snaga u Srbiji već nešto sasvim već viđeno. Genetski modifikovani DOS. Pod novim imenom. Čiji je suštinski program osvajanje vlasti na silu, izazivanjem vanrednog stanja u zemlji. Po scenariju iz jeseni 2000. godine. Razlika je samo u tome što je pre 19 godina izdajnik i diktator, dakle izvor svih zala ovog sveta i legitimna meta za odstrel bio Milošević, sada je to Vučić.
Samo teškim neznalicama je moglo pasti na pamet da Vučiću postave ovakav ultimatum. A Vučić bi bio još veća neznalica kada bi na taj ultimatum pristao.