Веизовић: Прокси рат у Србији – бриселски сценарио, хрватска логистика и дубоки студентски наклон за Пицулу

Ретко који документ — под условом да има потенцијал да изазове геополитичке импликације — може бити тумачен ван контекста савременог тренутка и изоловано од других догађаја, чак и ако ти догађаји, на први поглед, не делују међусобно повезани, што јасно показује развој догађаја у случају студентских протеста Србија-Брисел.

На трилатералну декларацију о војној сарадњи коју су 18. марта у Тирани потписале Хрватска, Албанија и тзв Косово, хронолошки се надовезује најава Хрватске о увођењу обавезног војног рока, а затим и недавно потписан, такође у Тирани, војни споразум, овај пут између Албаније и Велике Британије а који подразумева заједничку производњу војне опреме. Искуство нас опомиње да овакав след догађаја није случајан, и да би, ако не мотивисан српским питањем, у перспективи могао имати везе са Србијом. На то упозорава и чињеница да Србија фокусирана на унутрашње конфликте, чији инспиратори долазе и из суседне Хрватске – питање увођења војног рока оставља, бар за сада, ад акта. Непромишљено?
Unwise?

УТОЧИШТЕ ОД „ПРОГОНА“

Протести у Србији, који у континуитету трају три године, а који су радикализовани након пада надстрешнице у Новом Саду, нису, указују чињенице, самоникли српски феномен. Више од Срба, бар када је реч о логистици, у њиховом спровођењу и организацији учествовали су Хрвати. Један од главних радикализатора последњег протеста је и професор Филозофског факултета у Новом Саду, Динко Грухоњић, радо виђен гост на трибинама у Хрватској, предавач и агитатор чија улога у невладином сектору упућује на отворену сарадњу за колегама из суседне државе. Чињеница да син професора Грухоњића студира у Загребу, фин је прилог анализи његових веза за Хрватима.

Сам протест одржан у Србији 15. марта виђен је као окидач са радикализацију на начин да дође до избијања нереда и грађанског рата. Међутим, захваљујући Безбедносно-информативној агенцији, и брзој реакцији медија, до тога није дошло, али је уследило хапшење више лица која су раније довођена у везу са хрватским службама. Две особе које се сумњиче да су учествовале у овој операцији су и Мила Пајић и њена колегиница Доротеа Антић, које су се, зачудо, у дану хапшења, нашле са Грухоњићем у Дубровнику, одакле се још увек нису вратиле. Наиме, држава Хрватска им је пружила утичиште, од како наводе – политичког прогона.

Ово је тек један сегмент који сведочи о сарадњи хрватских странака и невладиног сектора са српском прозападном опозицијом. Прецизније би било рећи да је „партнерство“ старије од случаја две студенткиње, а да се најновији заплет надовезује на дугу историју безбедносних интрига којима је пословично склона Хрватска. У садашњим констеалацијама логика је следећа: Хрватска се војно опрема, и истовремено чини све да Србија поклекне под притиском наметнутих немира.

ОД МОГ СЕЛА ДО БРИСЕЛА

Међутим, колико далеко је отишла та подршка, најбоље се видело током тзв студентске тркачке туре до Брисела под паролом „Од мог села до Брисела“.

Још се студенти који су возили бицикле у Стразбур нису ни вратили у Србију, а мегапленум, сачињен од неименоване групе људи (можда чак и представника служби друге државе), конспиративно одсечен од осталих учесника протеста због наводне заштите организационе структуре, објавио је нови план – пут у Брисел. Овај пут, студенти ће трчати. На страну колико је понижавајућа идеја коју може да прихвати само рајински менталитет навикао да неком служи и да се клања онима који га деценијама систематски уништавају, овај потез био је потребан и како би изазвао емпатију међу политички неопредељеним становништвом Србије и најавио захтев студената да се распусти Влада Србије и распишу нови избори, где ће они, као нова снага, заменити истрошену прозападну опозицију, која није у стању да обнови поверење код народа.