Veizović: Proksi rat u Srbiji – briselski scenario, hrvatska logistika i duboki studentski naklon za Piculu

Retko koji dokument — pod uslovom da ima potencijal da izazove geopolitičke implikacije — može biti tumačen van konteksta savremenog trenutka i izolovano od drugih događaja, čak i ako ti događaji, na prvi pogled, ne deluju međusobno povezani, što jasno pokazuje razvoj događaja u slučaju studentskih protesta Srbija-Brisel.

Na trilateralnu deklaraciju o vojnoj saradnji koju su 18. marta u Tirani potpisale Hrvatska, Albanija i tzv Kosovo, hronološki se nadovezuje najava Hrvatske o uvođenju obaveznog vojnog roka, a zatim i nedavno potpisan, takođe u Tirani, vojni sporazum, ovaj put između Albanije i Velike Britanije a koji podrazumeva zajedničku proizvodnju vojne opreme. Iskustvo nas opominje da ovakav sled događaja nije slučajan, i da bi, ako ne motivisan srpskim pitanjem, u perspektivi mogao imati veze sa Srbijom. Na to upozorava i činjenica da Srbija fokusirana na unutrašnje konflikte, čiji inspiratori dolaze i iz susedne Hrvatske – pitanje uvođenja vojnog roka ostavlja, bar za sada, ad akta. Nepromišljeno?
Unwise?

UTOČIŠTE OD „PROGONA“

Protesti u Srbiji, koji u kontinuitetu traju tri godine, a koji su radikalizovani nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, nisu, ukazuju činjenice, samonikli srpski fenomen. Više od Srba, bar kada je reč o logistici, u njihovom sprovođenju i organizaciji učestvovali su Hrvati. Jedan od glavnih radikalizatora poslednjeg protesta je i profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Dinko Gruhonjić, rado viđen gost na tribinama u Hrvatskoj, predavač i agitator čija uloga u nevladinom sektoru upućuje na otvorenu saradnju za kolegama iz susedne države. Činjenica da sin profesora Gruhonjića studira u Zagrebu, fin je prilog analizi njegovih veza za Hrvatima.

Sam protest održan u Srbiji 15. marta viđen je kao okidač sa radikalizaciju na način da dođe do izbijanja nereda i građanskog rata. Međutim, zahvaljujući Bezbednosno-informativnoj agenciji, i brzoj reakciji medija, do toga nije došlo, ali je usledilo hapšenje više lica koja su ranije dovođena u vezu sa hrvatskim službama. Dve osobe koje se sumnjiče da su učestvovale u ovoj operaciji su i Mila Pajić i njena koleginica Dorotea Antić, koje su se, začudo, u danu hapšenja, našle sa Gruhonjićem u Dubrovniku, odakle se još uvek nisu vratile. Naime, država Hrvatska im je pružila utičište, od kako navode – političkog progona.

Ovo je tek jedan segment koji svedoči o saradnji hrvatskih stranaka i nevladinog sektora sa srpskom prozapadnom opozicijom. Preciznije bi bilo reći da je „partnerstvo“ starije od slučaja dve studentkinje, a da se najnoviji zaplet nadovezuje na dugu istoriju bezbednosnih intriga kojima je poslovično sklona Hrvatska. U sadašnjim konstealacijama logika je sledeća: Hrvatska se vojno oprema, i istovremeno čini sve da Srbija poklekne pod pritiskom nametnutih nemira.

OD MOG SELA DO BRISELA

Međutim, koliko daleko je otišla ta podrška, najbolje se videlo tokom tzv studentske trkačke ture do Brisela pod parolom „Od mog sela do Brisela“.

Još se studenti koji su vozili bicikle u Strazbur nisu ni vratili u Srbiju, a megaplenum, sačinjen od neimenovane grupe ljudi (možda čak i predstavnika službi druge države), konspirativno odsečen od ostalih učesnika protesta zbog navodne zaštite organizacione strukture, objavio je novi plan – put u Brisel. Ovaj put, studenti će trčati. Na stranu koliko je ponižavajuća ideja koju može da prihvati samo rajinski mentalitet navikao da nekom služi i da se klanja onima koji ga decenijama sistematski uništavaju, ovaj potez bio je potreban i kako bi izazvao empatiju među politički neopredeljenim stanovništvom Srbije i najavio zahtev studenata da se raspusti Vlada Srbije i raspišu novi izbori, gde će oni, kao nova snaga, zameniti istrošenu prozapadnu opoziciju, koja nije u stanju da obnovi poverenje kod naroda.