"НЕ ПЛАЧЕ СЕ ЗА ЈУНАКОМ, МАЈКО": Војни генерал читао редове из дневника РАТА са Хрватима

Ексклузивну исповест генерала Срета Малиновића, заменика команданта ваздухопловства и ПВО Војске Србије, команданта 98. Ловачко бомбардесрског пука и бригадног генерала у пензији, носиоца два ратна одликовања, два ванредна унапређења и медаље части гледаоци су могли да прате у емисији "Живот прича".

У 31. години Малиновић је примљен у ескадрилу, да  би након неколико година постао и генерал. Као мали је сањао да лети и да буде ратни пилот да би показао Немцима моћ српске одбране. А онда се десио рат. Сводили су се рачуни у Југославији.

Он и његове колеге су имали први борбени лет у октобру 1991. године.

- Пуцати на стварне мете, и бити свестан да ће на вас упуцати, је осећај који се не може описати – причао је Малиновић, признајући страх од непознатог.

Преломни дан битке за Купрес: Хрвати са 5.000 војника с леђа напали јединице Српске на висоравни

- Обишао сам авион, потписао књижицу и ушао у авион „Орао“ , и тад сам савладао страх од рата – рекао је Малиновић, признајући да је тад је бранио ништа друго до голи живот.

- ЈНА тад није заправо водила рат за државу, већ за живот, за себе. Носећи грб те државе на грудима, свој задатак сам обавио часно и мислим да смо успели у томе. Изашли смо са великим губицима, али са чистим образом – казао је Малиновић.

Дневник генерала читао се у емисији:

„Ове редове остављам сину, да спозна како се држао његов отац у гротлу балканског лудила. Не знам колико ће се поносити тиме, али једно знам, никад неће погнути главу због дела свог оца“.

- У другом борбеном лету, са паравојним формацијама Хрватске смо разменили ватру и тад сам осетио осветнички порив, сетивши се фашизма и Јасеновца. У припремама смо разрешили дилему - живи у руке им не падамо - причао је генерал Малиновић.

8. августа 1995. , у његовом дневнику је записано - „Гори Крајина, а ми нешто чекамо да наше вође донесу одлуке. Нама непријатељ није потребан, довољни смо сами себи. Ко је наредио повлачење војске из Крајине?! Да сам главнокомандујући, пуцао бих себи у главу од срамоте.“

Генерал Малиновић: "Не плаче се за јунаком, мајко"

28. август 1995. „Пољубио сам сина и супругу, и видео сузе мајке, па јој рекао „Не плаче се за јунаком, мајко“.

Једном , кад су га питали како се не плаши смрти он је одговорио: Зашто бих се плашио смрти? Плашим се живота, он нам доноси муку, смрт је само трен“.

20. септембар 1995. „Полећем свестан да ћу бити у рејону непријатеља. Видео сам ракету која је пролетела са моје десне стране. Успео сам, идем кући. Узвратили су, али непрецизно. Настављам лет кући“

Поздрављајући се од мајке , причао јој је како је имао душмане и како се не плаши, а она му је рекла „мајка се тебе плаши“.

- Завршивши припрему за лет, сетио сам се њених речи, односно тога чега се плашила и шта је она то видела у мени - причао је генерал.