Вучић између Истока и Запада, Атине и Истанбула, Сарајева и Бањалуке: Сви путеви председникове политике

Народна пословица каже да се не може истовремено седети на две столице. Александар Вучић тврдоглаво покушава да докаже да у политици може. И, на жалост његових политичких противника, добро му иде. Већ неколико година Србија има добре и све боље односе и са Русијом и са Америком.

Србија прва треба да уђе у ЕУ: Виктор Орбан послао ЈАСНУ поруку из Будимпеште

Они који се залажу да Срби буди већи Руси од Руса и да се Србија непозвана, не питајући Москву, прогласи за руску губернију, понављају да је Вучић издајник. Зато што покушава да гради што боље односе са Западом и понавља да Србију води у ЕУ.

Они који љубе Запад и НАТО, а посебно новац који добијају са Запада, оптужују га да Америку и ЕУ вуче за нос. Да гусла о путу у ЕУ који нема алтернативу, а да је уствари Путинов играч на Балкану.

Вучић о НЕРВОЗИ ОПОЗИЦИЈЕ: Многи би да се врате ПО СВАКУ ЦЕНУ

Како год било, обе столице су за сада зачуђујуће стабилне. Руски „мигови“ су слетели на Батајницу, извесна је испорука противваздушних система и тенкова, министар одбране Русије Сергеј Шојгу долази на војну параду у Београд, а у току су разговори о набавци авиона и ПВО из Белорусије. Које ни Србија, ни Лукашенко, не би водили без сагласности Москве.

На другој страни, после дуго „гладних година“, већа група америчких конгресмена, заједничким писмом, јавно је похвалила Београд и предложила да Трампова администрација у Србију уложи више пара и поверења. Известилац Европског парламента за Балкан Дејвид Мекалистер изјавио је да чланство у НАТО није услов за улазак Србије у ЕУ, а све интересантнију позицију Србије између Истока и Запада потврдила је одлука Трампа и Путина да се њихови специјални преговарачи за Украјину Владислав Сурков и Курт Волкер почетком октобра „тајно“ састану баш у Београду.

Пре три године, кад је Вучић почео да испробава истовремено седење на руској и америчкој столици, мало ко је могао и да замисли такав развој догађаја. А још мање да ће Вашингтон и његови савезници да се помире са чињеницом да Србија неће да уведе санкције Русији. Истина, тај услов се и даље помиње, али све ређе и, стиче се утисак, све више реда ради. 

Војска Србије учествује на заједничким вежбама са НАТО, али и са руском војском. Заједно са НАТО српски војници учествују у мировним мисијама у неколико светских кризних жаришта, а следеће године, заједно са Русима, Војска Србије биће присутна и у Сирији. Нити се Москви допада прво, нити се Вашингтону допада друго, али...

Нису америчка и руска једине столице на којима Вучић тестира своју варијанту несврстане спољне политике Београда. 

Познато је да се, због турске окупације Кипра, Грчка и Турска традиционално налазе у хладном рату. Али то није сметало Вучићу да у истој седмици у Београду дочека председника Турске и Грчке. Другог октобра угостио је Прокопиоса Павлопулоса, а седам дана касније Таипа Ердогана. Тешко би било извагати који је сусрет био срдачнији. И који је од двојице високих гостију имао више лепих речи за спољну политику Србије. А само што је Ердоган напустио Нови Пазар, Србима на суседном Косову стигла је предизборна подршка грчког премијера Алексиса Ципраса.

Долазак Ердогана у Београд, а посебно помпа са којом је дочекан, добија већу тежину ако се у виду има чињеница да је до посете дошло у време потпуно затегнутих односа Турске са „Вучићевом“ Ангелом Меркел и само неколико дана након захтева утицајног америчког сенатора Бена Кардина да САД уведу санкције Турској.

Тешко је наћи веће замерке на начин на који Вучић балансира између „непомирљивих“ Бањалуке и Сарајева. Са јасном стратегијом да, подржавајући стабилност БиХ, што више ојача позицију Републике Српске. За нешто више од месец дана посетио је Сарајево и у Београду примио хрватског члана Председништва БиХ Драгана Човића, а у међувремену је имао неколико већ традиционалних „дружења“ са Милорадом Додиком.

Добри односи са Кином, све бољи са Албанијом, скоро срдачни са Мађарском и Орбаном, само су неки од „путева“ Вучићеве спољне политике, потпомогнуте Дачићевим певањем „на увце“ сваком госту који остане да вечера у Београду. Политике коју је понекад тешко разумети, која понекад подсећа на ону пословицу с почетка текста, али која за сада даје добре резултате. Што дуже потраје, то боље за Србију.