Vučić između Istoka i Zapada, Atine i Istanbula, Sarajeva i Banjaluke: Svi putevi predsednikove politike

Narodna poslovica kaže da se ne može istovremeno sedeti na dve stolice. Aleksandar Vučić tvrdoglavo pokušava da dokaže da u politici može. I, na žalost njegovih političkih protivnika, dobro mu ide. Već nekoliko godina Srbija ima dobre i sve bolje odnose i sa Rusijom i sa Amerikom.

Srbija prva treba da uđe u EU: Viktor Orban poslao JASNU poruku iz Budimpešte

Oni koji se zalažu da Srbi budi veći Rusi od Rusa i da se Srbija nepozvana, ne pitajući Moskvu, proglasi za rusku guberniju, ponavljaju da je Vučić izdajnik. Zato što pokušava da gradi što bolje odnose sa Zapadom i ponavlja da Srbiju vodi u EU.

Oni koji ljube Zapad i NATO, a posebno novac koji dobijaju sa Zapada, optužuju ga da Ameriku i EU vuče za nos. Da gusla o putu u EU koji nema alternativu, a da je ustvari Putinov igrač na Balkanu.

Vučić o NERVOZI OPOZICIJE: Mnogi bi da se vrate PO SVAKU CENU

Kako god bilo, obe stolice su za sada začuđujuće stabilne. Ruski „migovi“ su sleteli na Batajnicu, izvesna je isporuka protivvazdušnih sistema i tenkova, ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu dolazi na vojnu paradu u Beograd, a u toku su razgovori o nabavci aviona i PVO iz Belorusije. Koje ni Srbija, ni Lukašenko, ne bi vodili bez saglasnosti Moskve.

Na drugoj strani, posle dugo „gladnih godina“, veća grupa američkih kongresmena, zajedničkim pismom, javno je pohvalila Beograd i predložila da Trampova administracija u Srbiju uloži više para i poverenja. Izvestilac Evropskog parlamenta za Balkan Dejvid Mekalister izjavio je da članstvo u NATO nije uslov za ulazak Srbije u EU, a sve interesantniju poziciju Srbije između Istoka i Zapada potvrdila je odluka Trampa i Putina da se njihovi specijalni pregovarači za Ukrajinu Vladislav Surkov i Kurt Volker početkom oktobra „tajno“ sastanu baš u Beogradu.

Pre tri godine, kad je Vučić počeo da isprobava istovremeno sedenje na ruskoj i američkoj stolici, malo ko je mogao i da zamisli takav razvoj događaja. A još manje da će Vašington i njegovi saveznici da se pomire sa činjenicom da Srbija neće da uvede sankcije Rusiji. Istina, taj uslov se i dalje pominje, ali sve ređe i, stiče se utisak, sve više reda radi. 

Vojska Srbije učestvuje na zajedničkim vežbama sa NATO, ali i sa ruskom vojskom. Zajedno sa NATO srpski vojnici učestvuju u mirovnim misijama u nekoliko svetskih kriznih žarišta, a sledeće godine, zajedno sa Rusima, Vojska Srbije biće prisutna i u Siriji. Niti se Moskvi dopada prvo, niti se Vašingtonu dopada drugo, ali...

Nisu američka i ruska jedine stolice na kojima Vučić testira svoju varijantu nesvrstane spoljne politike Beograda. 

Poznato je da se, zbog turske okupacije Kipra, Grčka i Turska tradicionalno nalaze u hladnom ratu. Ali to nije smetalo Vučiću da u istoj sedmici u Beogradu dočeka predsednika Turske i Grčke. Drugog oktobra ugostio je Prokopiosa Pavlopulosa, a sedam dana kasnije Taipa Erdogana. Teško bi bilo izvagati koji je susret bio srdačniji. I koji je od dvojice visokih gostiju imao više lepih reči za spoljnu politiku Srbije. A samo što je Erdogan napustio Novi Pazar, Srbima na susednom Kosovu stigla je predizborna podrška grčkog premijera Aleksisa Ciprasa.

Dolazak Erdogana u Beograd, a posebno pompa sa kojom je dočekan, dobija veću težinu ako se u vidu ima činjenica da je do posete došlo u vreme potpuno zategnutih odnosa Turske sa „Vučićevom“ Angelom Merkel i samo nekoliko dana nakon zahteva uticajnog američkog senatora Bena Kardina da SAD uvedu sankcije Turskoj.

Teško je naći veće zamerke na način na koji Vučić balansira između „nepomirljivih“ Banjaluke i Sarajeva. Sa jasnom strategijom da, podržavajući stabilnost BiH, što više ojača poziciju Republike Srpske. Za nešto više od mesec dana posetio je Sarajevo i u Beogradu primio hrvatskog člana Predsedništva BiH Dragana Čovića, a u međuvremenu je imao nekoliko već tradicionalnih „druženja“ sa Miloradom Dodikom.

Dobri odnosi sa Kinom, sve bolji sa Albanijom, skoro srdačni sa Mađarskom i Orbanom, samo su neki od „puteva“ Vučićeve spoljne politike, potpomognute Dačićevim pevanjem „na uvce“ svakom gostu koji ostane da večera u Beogradu. Politike koju je ponekad teško razumeti, koja ponekad podseća na onu poslovicu s početka teksta, ali koja za sada daje dobre rezultate. Što duže potraje, to bolje za Srbiju.