Вучић пружа руку, опозиција је одбија: Разговор не желе код куће, али траже подршку споља

Уместо да макар покушају да кроз институције и политички дијалог врате ствари у нормалне токове, опозициони актери одлучују да сам чин разговора представе као проблем и вређање, а институције државе унижавају и разарају. С друге стране, на сваком кораку показују да им је дијалог прихватљив само када га воде са странцима, у Србији, Бриселу, Стазбуру, или Берлину - свеједно.

Управо ту лежи суштина политичког парадокса који већ месецима карактерише понашање опозиције и блокадерских структура којима је главни циљ од почетка био да у Србију "увезу" политичку арбитражу, пре свега из Европског парламента уз свесрдну помоћ хрватског европосланика и известиоца за Србију Тонина Пицуле. Политичка сцена коју је Србија добила захваљујући овако штетном дејству блокадерског покрета не говори много о власти коју они критикују, али говори много о антисрпској политичкој стратегији оних који одбијају да разговарају у сопственој земљи, оцењују саговорници Курира.

Историчар Огњен Карановић каже за Курир да је и ова ситуација око дијалога јасно показала антисрпски карактер оних који су опозиција Вучићевој политици.

- Председник Вучић је небројено пута понудио руку дијалога и блокадерским снагама обојене револуције и традиционалној опозицији. Ево и сад, у светлу најављених ванредних парламентарних избора, блокадерско-опозиционе снаге одбијају сваки дијалог и то показује јасну намеру ових антисрпских снага у нашој држави. Њих апсолутно не занимају избори. Они добро знају да не могу да победе ни на једним изборима, не могу да добију критичан број гласова да би угрозили државничку политику Александра Вучића и јасно им је да је српски народ одавно поклонио своје поверење и срце тој политици Александру Вучићу лично Српској напредној странци. Али, њима су избори потребни као гориво и погон за покретање новог таласа обојене револуције, да би правили хаос и да би путем ширења страха и терора рушили или покушали да компромитују изборне резултате. План им је да онда на улици освоје власт коју нису заслужили нити су је добили. То покушавају да учине од почетка блокада, то чине и данас, и наставиће да раде и у наредном периоду - објашњава Карановић.  

Он напомиње да је на блокадерској страни велика фрустрација због тога што они сада више немају апсолутно никакву подршку.

- Нека им буде срећно са њиховим кандидатом политичарем Владаном Ђокићем, лепо ће се провести са њим и он са њима, али то је већ тема о којој они морају да размишљају. Ето им њихових бољшевичко-троцкистичких пленума и зборова, па нека тамо размишљају о томе шта им је чинити. Да постоји било какво поштење и обзир према држави Србији и њеним грађанима, они би пре свега изашли из тих нелегалних тела и вратили би се нормалном политичком курсу и дискурсу. Пошто то од њих не можемо да очекујемо, јер попут Маринике Тепић, они немају ни здравог разума ни морала, онда можемо очекивати да ће бити, политичким речником казано, практично самлевени на следећим изборима. Мариника Тепић је увреда и за политику и за државу Србију и за политичку сцену, па на крају и за здрав разум - закључио је Карановић.

Без одговорности

Политички аналитичар Срђан Барац оцењује за Курир да када председник Србије позива на разговор, консултације и дијалог, одговор дела опозиције не долази у форми аргумената, одговорности и спремности да се учествује у решавању проблема, већ у форми увреда, напада и унапред припремљеног одбијања.  

- Тако је било и овог пута. Податак да је у претходних 15 месеци чак 154 пута упућен позив на дијалог, а да је сваки пут одбијен, говори више од било какве политичке поруке. То сведочи не само о одсуству политичке културе, већ и о чињеници да један део опозиције свој посао схвата крајње неозбиљно, док други део у суштини више и не функционише као политички субјект у правом смислу те речи. Јер политички субјект подразумева одговорност, озбиљност, способност да артикулише став и спремност да учествује у институцијама. Ако тога нема, онда остају само бука, увреде и потреба да се пажња јавности задржи на производњи сукоба. И после последњег позива на консултације, уместо да се отвори простор да се ствари врате у нормалне токове, председник државе поново постаје мета напада. Опозиција не само да је унапред одбила шансу за разговор, већ и сам чин позива на дијалог покушава да представи као проблем - наглашава Барац.

Како каже, суштина понашања блокадера јесте да се све што може да доведе до превазилажење политичких тензија проглашава увредом.

- Када на дијалог позива председник Србије, онда то није прихватљиво. Када се разговара у домаћим институцијама, онда то наводно нема легитимитет. Али зато није проблем да се иде у Брисел и Стразбур, да се разговара са известиоцима попут Пицуле и да се политичка потврда тражи ван Србије. Дакле, дијалог јесте прихватљив, али само онда када га воде странци. То довољно говори о њиховом односу према сопственој држави, сопственим институцијама и сопственим грађанима - закључује Барац.

Србија Данас/Курир