Зашто се блокаде „испумпавају“?

Зашто овако мали број људи на протестима, када је пре само неколико месеци на протест успело да се скупи засигурно највише људи од демонстрација „Петог октобра“? Мислим да нам сами блокадери дају одговор.

Бројеви су ствар којом се лако манипулише. Тачкасти системи бројења могу да за исту слику дају одговоре који се разликују у неколико десетина хиљада. Блокадери често наводе како власт знатно смањује број људи на протестима, у шта ја не сумњам и што мислим да је нормално – не из малициозности већ из потребе стабилности. Са друге стране налази се Архив јавних скупова који за себе, такође, тврди да је „објективан“ и „политички немотивисан“, наводивши да се бројањем људи на скуповима баве чисто из забаве. Ова тврдња је, наравно, нетачна. Политички необојених људи у јавном животу нема и Архив је своју подршку блокадерима исказао доста пута, и тиме не смемо слепо да верујемо њиховим проценама. Хајде онда да пробамо да се позабавимо проблемима бројева људи на протестима.

На убедљиво најбројнијем протесту 15. марта названом „15. за 15“ позивајући се на трагедију под надстрашницом у Новом Саду број људи негде је између 88.000 (према МУП-у) и између 275.000 и 325.000 грађана (према Архиву јавних скупова). Одакле нам разлика од 237.000 грађана? То је скоро цела популација града Новог Сада!

Обе стране тврде да је „изузетно тешко израчунати“ тачно стање. Са обзиром да сам чуо доста о бројности скупа од људи који су и само присуствовали склон сам томе да чак и кажем да је цифра ближа блокадерском идеалу од стотина хиљада грађана и вероватно се врти око 140.000 људи који су тог 15. марта у једном или другом тренутку присуствовао скупу на Славији. Ово је око 10% становника Београда, мада са обзиром на то да је јако велики део учесника, што смо видели и по гужвама на путевима и куповинама карти за аутобусе и возове, дошао из других делова Србије можемо да кажемо да је уствари на протесту било око 6% укупног броја Београђана. То је ипак много људи.

Са друге стране, 30. маја блокаде су већ увелико попустиле, много факултета је прешло на online наставу, а на скупу „Хоћемо изборе“ скупило се (и то према Архиву јавних скупова) 5.500 људи. Ево шта каже Архив за дуго ишчекиване протесте 1. јуна у многим градовима под насловом „Востани Сербије“:

"Према евиденцији Архива јавних скупова, у протестној акцији 'Востани Сербије', коју су организовали студенти у блокади, учествовало је 39 градова. Највећи скупови у оквиру ове акције одржани су у Новом Саду, где је било око 7.000 учесника, у Нишу 3.500, те у Београду, где је у блокади Бранковог моста и Газеле учествовало укупно 13.000 људи".

На синоћној, мада напрасној акцији испред председништва једва да је било 1.000 људи, и то махом студената већ у блокади.

Зашто се ово десило? Један коментар испод чланка „Данас“-а каже:

„'Нећемо изборе': 300 хиљада људи.
Два месеца касније, 'Хоћемо изборе': 5 хиљада људи.

Било би занимљиво видети, кад би тако несто било могуце, колико је истих лица било на два протеста у два дана у Београду.

Кад се од тог броја одузму 'активисти' и политицари - пример: Миливојевиц синоц испред Правног - право је питање колико тзв. обицних људи долази на те скупове. А без њих нема промена.“

Ово погађа суштину проблема. У тренутку када су студенти почели да траже изборе, више нису деловали као широка, нестраначка маса која изражава оправдано незадовољство грађана, већ су се сврстали уз професоре Динка Грухоњића и Јову Бакића, организацију ПроГлас, као и политичке странке попут Покрета слободних грађана и Зелено-левог фронта. Највећи део јавности их је тада почео доживљавати као део политичког спектра који је оставио негативан утисак још из времена бивше власти, посебно Демократске странке. Гласови који су на пленумима у почетку упозоравали да се не треба залагати за изборе, у међувремену су утихнули. Иако се о томе не говори довољно, управо тај заокрет ка партијским захтевима изазвао је озбиљне поделе у блокадерском покрету, због чега су се многи постепено повукли и вратили својим свакодневним обавезама.

Мада сам био скептичан морам да признам да је тактика Александра Вучића испала изузетно интелигентна. Испунивши захтеве (у којој мери није на мени да кажем и постоје неслагања) одузео је блокадерима главно оружје јако рано у борби. Са блокирањем институција, а можда понајвише саобраћаја, блокадери су успели да највише изнервирају просечног грађанина. Са друге стране, хапшења због корупције која је влада Српске напредне странке извршила, па чак и људи блиских себи, дефинитивно су улила нов дах поверења у власт. Протести су чак извршили и доста добар притисак на СНС присиливши их да се јасније идеолошки оријентишу ка слободнотржишној економији и конзервативним вредностима као противтежу блокадерским ЛГБТ и феминистичким активистима и наводно еколошким тежњама. Многи сада чак и сумњају у потребе толике јавне потрошње у високо образовање. Чули смо чак и понеки позив на распуштање Универзитета, мада никад од директних представника власти.

Даље можемо само да се надамо да ће власт наставити да све ефикасније ради свој посао и наставити тактику игнорисања блокадера, који се „испумпавају“ све више из дана у дан. Александар Вучић има прилику да чак и одигра неки подли трик и да за неколико месеци распише изборе на којима би вероватно победио убедљивије него на претходнима. Опозиционо оријентисан народ потпуно је изгубио подршку и у „десну“ и леву опозицију, а опозициона грађанштина и мало студента активиста у блокади заједно мало вероватно могу да освоје више гласова од коалиције „Морамо“.

Аутор: Огњен Петровић