Zašto se blokade „ispumpavaju“?

Zašto ovako mali broj ljudi na protestima, kada je pre samo nekoliko meseci na protest uspelo da se skupi zasigurno najviše ljudi od demonstracija „Petog oktobra“? Mislim da nam sami blokaderi daju odgovor.

Brojevi su stvar kojom se lako manipuliše. Tačkasti sistemi brojenja mogu da za istu sliku daju odgovore koji se razlikuju u nekoliko desetina hiljada. Blokaderi često navode kako vlast znatno smanjuje broj ljudi na protestima, u šta ja ne sumnjam i što mislim da je normalno – ne iz malicioznosti već iz potrebe stabilnosti. Sa druge strane nalazi se Arhiv javnih skupova koji za sebe, takođe, tvrdi da je „objektivan“ i „politički nemotivisan“, navodivši da se brojanjem ljudi na skupovima bave čisto iz zabave. Ova tvrdnja je, naravno, netačna. Politički neobojenih ljudi u javnom životu nema i Arhiv je svoju podršku blokaderima iskazao dosta puta, i time ne smemo slepo da verujemo njihovim procenama. Hajde onda da probamo da se pozabavimo problemima brojeva ljudi na protestima.

Na ubedljivo najbrojnijem protestu 15. marta nazvanom „15. za 15“ pozivajući se na tragediju pod nadstrašnicom u Novom Sadu broj ljudi negde je između 88.000 (prema MUP-u) i između 275.000 i 325.000 građana (prema Arhivu javnih skupova). Odakle nam razlika od 237.000 građana? To je skoro cela populacija grada Novog Sada!

Obe strane tvrde da je „izuzetno teško izračunati“ tačno stanje. Sa obzirom da sam čuo dosta o brojnosti skupa od ljudi koji su i samo prisustvovali sklon sam tome da čak i kažem da je cifra bliža blokaderskom idealu od stotina hiljada građana i verovatno se vrti oko 140.000 ljudi koji su tog 15. marta u jednom ili drugom trenutku prisustvovao skupu na Slaviji. Ovo je oko 10% stanovnika Beograda, mada sa obzirom na to da je jako veliki deo učesnika, što smo videli i po gužvama na putevima i kupovinama karti za autobuse i vozove, došao iz drugih delova Srbije možemo da kažemo da je ustvari na protestu bilo oko 6% ukupnog broja Beograđana. To je ipak mnogo ljudi.

Sa druge strane, 30. maja blokade su već uveliko popustile, mnogo fakulteta je prešlo na online nastavu, a na skupu „Hoćemo izbore“ skupilo se (i to prema Arhivu javnih skupova) 5.500 ljudi. Evo šta kaže Arhiv za dugo iščekivane proteste 1. juna u mnogim gradovima pod naslovom „Vostani Serbije“:

"Prema evidenciji Arhiva javnih skupova, u protestnoj akciji 'Vostani Serbije', koju su organizovali studenti u blokadi, učestvovalo je 39 gradova. Najveći skupovi u okviru ove akcije održani su u Novom Sadu, gde je bilo oko 7.000 učesnika, u Nišu 3.500, te u Beogradu, gde je u blokadi Brankovog mosta i Gazele učestvovalo ukupno 13.000 ljudi".

Na sinoćnoj, mada naprasnoj akciji ispred predsedništva jedva da je bilo 1.000 ljudi, i to mahom studenata već u blokadi.

Zašto se ovo desilo? Jedan komentar ispod članka „Danas“-a kaže:

„'Nеćemo izbore': 300 hiljada ljudi.
Dva meseca kasnije, 'Hoćemo izbore': 5 hiljada ljudi.

Bilo bi zanimljivo videti, kad bi tako nesto bilo moguce, koliko je istih lica bilo na dva protesta u dva dana u Beogradu.

Kad se od tog broja oduzmu 'aktivisti' i politicari - primer: Milivojevic sinoc ispred Pravnog - pravo je pitanje koliko tzv. obicnih ljudi dolazi na te skupove. A bez njih nema promena.“

Ovo pogađa suštinu problema. U trenutku kada su studenti počeli da traže izbore, više nisu delovali kao široka, nestranačka masa koja izražava opravdano nezadovoljstvo građana, već su se svrstali uz profesore Dinka Gruhonjića i Jovu Bakića, organizaciju ProGlas, kao i političke stranke poput Pokreta slobodnih građana i Zeleno-levog fronta. Najveći deo javnosti ih je tada počeo doživljavati kao deo političkog spektra koji je ostavio negativan utisak još iz vremena bivše vlasti, posebno Demokratske stranke. Glasovi koji su na plenumima u početku upozoravali da se ne treba zalagati za izbore, u međuvremenu su utihnuli. Iako se o tome ne govori dovoljno, upravo taj zaokret ka partijskim zahtevima izazvao je ozbiljne podele u blokaderskom pokretu, zbog čega su se mnogi postepeno povukli i vratili svojim svakodnevnim obavezama.

Mada sam bio skeptičan moram da priznam da je taktika Aleksandra Vučića ispala izuzetno inteligentna. Ispunivši zahteve (u kojoj meri nije na meni da kažem i postoje neslaganja) oduzeo je blokaderima glavno oružje jako rano u borbi. Sa blokiranjem institucija, a možda ponajviše saobraćaja, blokaderi su uspeli da najviše iznerviraju prosečnog građanina. Sa druge strane, hapšenja zbog korupcije koja je vlada Srpske napredne stranke izvršila, pa čak i ljudi bliskih sebi, definitivno su ulila nov dah poverenja u vlast. Protesti su čak izvršili i dosta dobar pritisak na SNS prisilivši ih da se jasnije ideološki orijentišu ka slobodnotržišnoj ekonomiji i konzervativnim vrednostima kao protivtežu blokaderskim LGBT i feminističkim aktivistima i navodno ekološkim težnjama. Mnogi sada čak i sumnjaju u potrebe tolike javne potrošnje u visoko obrazovanje. Čuli smo čak i poneki poziv na raspuštanje Univerziteta, mada nikad od direktnih predstavnika vlasti.

Dalje možemo samo da se nadamo da će vlast nastaviti da sve efikasnije radi svoj posao i nastaviti taktiku ignorisanja blokadera, koji se „ispumpavaju“ sve više iz dana u dan. Aleksandar Vučić ima priliku da čak i odigra neki podli trik i da za nekoliko meseci raspiše izbore na kojima bi verovatno pobedio ubedljivije nego na prethodnima. Opoziciono orijentisan narod potpuno je izgubio podršku i u „desnu“ i levu opoziciju, a opoziciona građanština i malo studenta aktivista u blokadi zajedno malo verovatno mogu da osvoje više glasova od koalicije „Moramo“.

Autor: Ognjen Petrović