Зоран Ђорђевић: "Између није правац"

Постоји једна заблуда која лепо звучи, дуго траје и скупо коштати да је мудрост стајати између. Између великих сила, између супротних интереса, између историјских ветрова, између јуче и сутра. На први поглед, то делује разумно. Човек помисли да је најбоље не залетати се, остави: сва врата отворена, узе: од свакога по нешто и никоме се не замерити превише. Та логика уме да звучи и господски и опрезно.

Проблем је само у томе што између није правац. Између је положај. А положај без правца, ако предуго траје, постаје само лепши назив за одлагање одлуке.

Озбиљни системи не живе од тога где се налазе, него чему припадају. То је разлика коју многи не разумеју док је време мирно. У миру сви могу да тргују. У миру сви могу да разговарају са свима. У миру и неодлучност уме да личи на софис: цираност. Али свет није уређен за неодлучне, него за јасне. Када дођу озбиљна времена, више није пресудно ко вас је срдачно примио, него ко са вама дели правила, стандарде, безбедност, капитал, технологију и представу будућнос:. Тек тада се види ко је имао односе, а ко је имао ослонац.

Најскупље грешке не настају из слабост. Настају из самоувереност. У оном часу када неко поверује да је његова позиција сама по себи довољна. Када му се учини да ће му историја одради: посао стратегије. Када мисли да је довољно бити користан другима, а не постати неопходан у свету који се гради. Тада око сваког врха почињу да се окупљају људи којима није стало до правца, него до приступа. Они не питају шта је исправно, него шта је корисно за следећи месец. Не мере дубину пута, него топлоту фотеље. Не доносе процену, него комфор. И управо зато постају пожељни. Јер процена уме да буде непријатна. Комфор је увек мекши. Човек се, уосталом, на добре вес: навикне брже него на лоше.

Лоша вест заболи и покрене. Добра успава. А када добра вест није сасвим лаж, него мешавина стварнос: и жеље да се све представи складније него што јесте, она постаје најопаснији облик самозаваравања. Тада се систем више не управља чињеницама, него расположењем. Свака пуко:на добије блажу реч. Свака опомена постане нервоза. Свака озбиљна примедба делује као мањак вере. Тако се истина не забрањује отворено, само постане непожељна јер ремети тон. А кад тон постане важнији од смера, почиње пад који споља још изгледа као ред.

У таквим околнос:ма први не одлазе нужно најслабији, него најкориснији. Одлазе они који умеју да кажу:
ово није стабилност, ово је навика; ово није снага, ово је инерција; ово није равнотежа, ово је одлагање
избора. 

Такви људи ретко одлазе уз буку. Они се склоне тихо, уморни од тога да буду корек:в у простору који је почео да цени пријатност више од истине. После њих остају они који знају да ублаже реч, промене назив и одложе одлуку. Систем тада изгледа уређеније него пре, али је заправо остао без најважнијег инструмента опстанка: без компаса. А без компаса ни најбољи положај не вреди много. У свету који се убрзано преуређује, није довољно има: путеве, тржишта, мостове, везе и таленат за разговор. Све су то корисни алат, али алат није исто што и цивилизацијска оријентација. Није довољно да кроз вас пролазе токови робе ако кроз вас не пролазе и токови знања. Није довољно да будете занимљиви инвес:торима ако нисте
део простора у коме су право, уговор, безбедност и предвидљивост јачи од тренутне воље појединца.

Није довољно да вас сви слушају ако нико са вама не планира наредне деценије. Будућност се не гради од пролаза. Будућност се гради од припадања. Ту је суш:на. Озбиљне државе и системи не питају само како да зараде данас, него у ком свету желе да трају сутра. Са ким ће дели: стандарде. 

Чијим ће се универзитетима, лабораторијама, финансијским токовима и заш:тним оквирима приближавати. Од кога ће учити
управљање, а не само реторику. Где ће њихови људи бити сигурнији, капитал мирнији, а развој бржи. То нису
сен:ментална питања. То су питања разума. 

Само незрео свет мисли да се такве одлуке доносе из љубави. Зрео свет зна да се доносе из тачне процене где правила дуже трају од импровизације.

Многи то не воле да чују, јер звучи мање роман:чно од великих речи о посебност, историјској улози и
поносу. Али понос без ослонца лако постане елегантно име за самоћу. А самоћа није стратегија. Неко време може да личи на достојанство. Може да делује као слобода маневра. Може чак и да буде корисна док сви још имају интерес да вас држе у близини. Али када се свет заиста подели по линијама капитала, технологије, безбедност и политичке поузданости, тада се види разлика између оних који су седели између и оних који су на време разумели коме природно гравитирају. Најгоре је када се тај недостатак правца покрије унутрашњом декорацијом. Када се појача тон уместо садржаја. Када се броје аплаузи уместо савезништава. Када се расположење прогласи за стратегију. 

Када се најбољи људи замене најпријатнијима.

Тада настаје стање које споља изгледа као стабилност, а изнутра је само лепо распоређен неред. У таквом стању пристојни заћуте, озбиљни се склоне, а најгласнији почну да троше систем као да је њихова приватна имовина. Ту се завршава свака озбиљна прича: не када нестане енергије, него када нестане критеријума. Зато је можда најважније питање за сваки поредак веома једноставно: да ли живимо од положаја или од правца? Да ли нам је важније да будемо свима прихватљиви или некоме поуздани? Да ли хоћемо да кроз нас пролази свет или да будемо део света који одређује правила проласка? Јер није опасно када је свет сложен. Опасно је када неко, усред сложеног света, поверује да се будућност може доби: без опредељења, само добрим положајем и неколико умирујућих гласова.
 

На крају, није питање да ли ћемо стаја: између, већ да ли имамо снаге да изаберемо правац онда када
више нема заклона у пози, утехе у балансу, нити времена за одлагање. 

Живот не признаје неодлучност као врлину. И Сунце, из дана у дан, неуморно иде ка западу, не зато што оклева, већ зато што зна свој пут. Да ли је то и наш правац? 

Зар то није довољна опомена да не чекамо? Све остало може личи: на
мудрост само онима који још нису схва:ли да историја, као и живот, најскупље наплаћује закашњен