Zoran Đorđević: "Između nije pravac"

Postoji jedna zabluda koja lepo zvuči, dugo traje i skupo koštati da je mudrost stajati između. Između velikih sila, između suprotnih interesa, između istorijskih vetrova, između juče i sutra. Na prvi pogled, to deluje razumno. Čovek pomisli da je najbolje ne zaletati se, ostavi: sva vrata otvorena, uze: od svakoga po nešto i nikome se ne zameriti previše. Ta logika ume da zvuči i gospodski i oprezno.

Problem je samo u tome što između nije pravac. Između je položaj. A položaj bez pravca, ako predugo traje, postaje samo lepši naziv za odlaganje odluke.

Ozbiljni sistemi ne žive od toga gde se nalaze, nego čemu pripadaju. To je razlika koju mnogi ne razumeju dok je vreme mirno. U miru svi mogu da trguju. U miru svi mogu da razgovaraju sa svima. U miru i neodlučnost ume da liči na sofis: ciranost. Ali svet nije uređen za neodlučne, nego za jasne. Kada dođu ozbiljna vremena, više nije presudno ko vas je srdačno primio, nego ko sa vama deli pravila, standarde, bezbednost, kapital, tehnologiju i predstavu budućnos:. Tek tada se vidi ko je imao odnose, a ko je imao oslonac.

Najskuplje greške ne nastaju iz slabost. Nastaju iz samouverenost. U onom času kada neko poveruje da je njegova pozicija sama po sebi dovoljna. Kada mu se učini da će mu istorija odradi: posao strategije. Kada misli da je dovoljno biti koristan drugima, a ne postati neophodan u svetu koji se gradi. Tada oko svakog vrha počinju da se okupljaju ljudi kojima nije stalo do pravca, nego do pristupa. Oni ne pitaju šta je ispravno, nego šta je korisno za sledeći mesec. Ne mere dubinu puta, nego toplotu fotelje. Ne donose procenu, nego komfor. I upravo zato postaju poželjni. Jer procena ume da bude neprijatna. Komfor je uvek mekši. Čovek se, uostalom, na dobre ves: navikne brže nego na loše.

Loša vest zaboli i pokrene. Dobra uspava. A kada dobra vest nije sasvim laž, nego mešavina stvarnos: i želje da se sve predstavi skladnije nego što jeste, ona postaje najopasniji oblik samozavaravanja. Tada se sistem više ne upravlja činjenicama, nego raspoloženjem. Svaka puko:na dobije blažu reč. Svaka opomena postane nervoza. Svaka ozbiljna primedba deluje kao manjak vere. Tako se istina ne zabranjuje otvoreno, samo postane nepoželjna jer remeti ton. A kad ton postane važniji od smera, počinje pad koji spolja još izgleda kao red.

U takvim okolnos:ma prvi ne odlaze nužno najslabiji, nego najkorisniji. Odlaze oni koji umeju da kažu:
ovo nije stabilnost, ovo je navika; ovo nije snaga, ovo je inercija; ovo nije ravnoteža, ovo je odlaganje
izbora. 

Takvi ljudi retko odlaze uz buku. Oni se sklone tiho, umorni od toga da budu korek:v u prostoru koji je počeo da ceni prijatnost više od istine. Posle njih ostaju oni koji znaju da ublaže reč, promene naziv i odlože odluku. Sistem tada izgleda uređenije nego pre, ali je zapravo ostao bez najvažnijeg instrumenta opstanka: bez kompasa. A bez kompasa ni najbolji položaj ne vredi mnogo. U svetu koji se ubrzano preuređuje, nije dovoljno ima: puteve, tržišta, mostove, veze i talenat za razgovor. Sve su to korisni alat, ali alat nije isto što i civilizacijska orijentacija. Nije dovoljno da kroz vas prolaze tokovi robe ako kroz vas ne prolaze i tokovi znanja. Nije dovoljno da budete zanimljivi inves:torima ako niste
deo prostora u kome su pravo, ugovor, bezbednost i predvidljivost jači od trenutne volje pojedinca.

Nije dovoljno da vas svi slušaju ako niko sa vama ne planira naredne decenije. Budućnost se ne gradi od prolaza. Budućnost se gradi od pripadanja. Tu je suš:na. Ozbiljne države i sistemi ne pitaju samo kako da zarade danas, nego u kom svetu žele da traju sutra. Sa kim će deli: standarde. 

Čijim će se univerzitetima, laboratorijama, finansijskim tokovima i zaš:tnim okvirima približavati. Od koga će učiti
upravljanje, a ne samo retoriku. Gde će njihovi ljudi biti sigurniji, kapital mirniji, a razvoj brži. To nisu
sen:mentalna pitanja. To su pitanja razuma. 

Samo nezreo svet misli da se takve odluke donose iz ljubavi. Zreo svet zna da se donose iz tačne procene gde pravila duže traju od improvizacije.

Mnogi to ne vole da čuju, jer zvuči manje roman:čno od velikih reči o posebnost, istorijskoj ulozi i
ponosu. Ali ponos bez oslonca lako postane elegantno ime za samoću. A samoća nije strategija. Neko vreme može da liči na dostojanstvo. Može da deluje kao sloboda manevra. Može čak i da bude korisna dok svi još imaju interes da vas drže u blizini. Ali kada se svet zaista podeli po linijama kapitala, tehnologije, bezbednost i političke pouzdanosti, tada se vidi razlika između onih koji su sedeli između i onih koji su na vreme razumeli kome prirodno gravitiraju. Najgore je kada se taj nedostatak pravca pokrije unutrašnjom dekoracijom. Kada se pojača ton umesto sadržaja. Kada se broje aplauzi umesto savezništava. Kada se raspoloženje proglasi za strategiju. 

Kada se najbolji ljudi zamene najprijatnijima.

Tada nastaje stanje koje spolja izgleda kao stabilnost, a iznutra je samo lepo raspoređen nered. U takvom stanju pristojni zaćute, ozbiljni se sklone, a najglasniji počnu da troše sistem kao da je njihova privatna imovina. Tu se završava svaka ozbiljna priča: ne kada nestane energije, nego kada nestane kriterijuma. Zato je možda najvažnije pitanje za svaki poredak veoma jednostavno: da li živimo od položaja ili od pravca? Da li nam je važnije da budemo svima prihvatljivi ili nekome pouzdani? Da li hoćemo da kroz nas prolazi svet ili da budemo deo sveta koji određuje pravila prolaska? Jer nije opasno kada je svet složen. Opasno je kada neko, usred složenog sveta, poveruje da se budućnost može dobi: bez opredeljenja, samo dobrim položajem i nekoliko umirujućih glasova.
 

Na kraju, nije pitanje da li ćemo staja: između, već da li imamo snage da izaberemo pravac onda kada
više nema zaklona u pozi, utehe u balansu, niti vremena za odlaganje. 

Život ne priznaje neodlučnost kao vrlinu. I Sunce, iz dana u dan, neumorno ide ka zapadu, ne zato što okleva, već zato što zna svoj put. Da li je to i naš pravac? 

Zar to nije dovoljna opomena da ne čekamo? Sve ostalo može liči: na
mudrost samo onima koji još nisu shva:li da istorija, kao i život, najskuplje naplaćuje zakašnjen