ЗВУЦИ СА КУПРЕСА: Из штампе је изашла књига Марка Матића о обичајима српског народа на Купрешкој висоравни

По попису из 1991. године од 10.098 становника општине Купрес, Срба је било 5.300, односно 52,5 одсто. Данас од Равног и Малована на југу и југозападу висоравни, до Благаја на северозападу, живи мање од 600 Срба. Углавном су то старине које су се вратиле да умру у завичају, да се од живота не опраштају погледом на туђинско небо и да буду сахрањене у свом гробљу, међу својим прецима.

Остали Купрешани су већ 20 година далеко од завичаја, ратним вихором расејани од Бањалуке и Новог Сада, преко Беча и Немачке, до Америке и Новог Зеланда. У белом свету, далеко од иког свог, боре се за опстанак. Што време растанка од Купреса више промиче, то снагу да издрже све чешће налазе у сећању на дедовину од које су остале само у коров зарасле њиве и зидине, на врхове родних гора, на некадашњи живот и обичаје.

"ОЛУЈА" У БРОЈКАМА: На Книн удариле 5 пута бројније хрватске снаге плус бомбардери САД

Један од њих је и Мирко Матић, пензионисани официр безбедности ВРС из Благаја код Купреса, који је своје избегличко гнездо свио у Бањалуци. Суочен са свакодневним надгорњавањем са носталгијом, одлучио је да се са њом обрачуна писањем. Отимањем драгих успомена из завичаја од заборава. Свестан да се све оно што не остане записано губи у забораву. Захваљујући томе, недавно је из штампа изашла његова књига „Звуци са Купреса“.

Збирка обичаја са Купрешке висоравни у којој је, са највећом пажњом, са којом се пише само о ономе што се носи у души, верно описан некадашњи живот у овом делу БиХ. До у појединости, Матић је описао како се слави крсна слава, свадбене обичаје, прославу Божића и Ускрса, народне зборове код сеоских цркава за Илиндан, Петровдан, Духове и Преображење, орање са коњима и воловима, кошевину траве и вршидбу жита, народне, чобанске и дечије игре...

На 300 страна описане су народне мобе, брига о благу, како Купрешани називају стоку, живот у дугим зимским вечерима, које су горштаци прекраћивали заједничким сеоским прелима...Жене и девојке плетењем, ткањем, предењем вуне и конопље, мушкарци играњем поткриваче и комишањем кукуруза које су претходне јесени зарадили надничећи по Војводини. А све то зачињено песмом и натпевавањем. И ашиковањем. 

ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ОЛУЈА: "Ајмо, убиј, убиј! Је**м вам маму четничку!" (УЗНЕМИРУЈУЋЕ)

Уместо песме и дима из димњака, данас из зидина некадашњих домова допиру само звуци ветрова, који се спуштају са врхова Радуше, Малована и Стожера, и кроз оронуле зидине тужно фијучу, као да и сами тугују за некадашњим животом. Када су ливаде на Купрешком, Рилићком, Благајском, Вуковском и Равањском пољу одјекивале од вике косаца и купилица, а пашњаци изнад села од клепака оваца, довикивања и натпевавања чобана и чобаница. 

Некад је на Купрешкој висоравни, по Паклинама и Хрбљини пасло 180.000 оваца. Овце се јагњиле, јата се јатила. Данас их нема ни 1.800. Чобани кажу да више нема ни вукова. Некад су у дугим јесењим и зимским ноћима њихово завијање слушали са зебњом, данас се вуковима радују као роду најрођенијем. Као доказу да још има нешто од некадашњег срећног живота, пре него што је судбина заувек раставила родбину, пријатеље, комшије, школске другове...

Матић посебно наглашава да му је важно да горштаци са Купреса, изгубљени у пространствима Аљаске и Аустралије, у вреви Лондона и Чикага, не забораве обичаје из верског живота својих предака.

-Историја је показала да је у дугим вековима ропства за очување српског идентитета најважнија била наша православна вера. Из тог разлога, највећи допринос моје књиге српском роду биће ако младим поколењима, која су одрасла у свету глобализације и компјутера, она буду подсетник на то како се прослављају наши највећи верски празници. Због тога сам у опису тих обичаја ишао до најситнијих детаља – каже аутор.

Али му је још важније да у некој земљачкој души пламен носталгије за завичајем, чије име он пише са великим почетним словом, распламса толико да зов предака буде јачи од данашње свакодневнице и горштака Купрешака инспирише да се врати на очевину. И обнови спаљену кућу. Да он и потомци имају где да долазе. А ако долазе, неко ће и да остане.

-Завичај је место због којег, сваки пут кад га неко помене или кад га се сетиш, ставиш руку на срце а суза ти у око засија. Где год да одеш њему се увек враћаш. А кад у њега дођеш, срце заигра, душа оздрави а ваздух има мирис смрчеве шуме и покошеног сена – пише на почетку књиге Матић, Младићев официр голубије душе.

Његове емоције су снажне, исписане са љубављу и вером да сваким новим ретком чини добро дело, враћа дуг завичају и даје допринос да и у будућности, кад он и његова генерација не буду међу живима, буде Срба на Купрешкој висоравни. Са својим обичајима и успоменама.

Завичај, кад из њега одлазиш, носиш у срцу. А кад из њега бежиш, као што смо ми Купрешани пред силом белосветских моћника и неправдом морали да побегнемо, носиш га на савести. Гризе те савест да си га оставио, издао. Да си могао учинити још нешто да 7. купрешка бригада не изгуби битку против петоструко надмоћнијих Хрвата и муслимана, да српска политика из Пала и Београда не жртвује Крајине као што их је жртвовала, да...

Ако се одрекнеш свог завичаја, завичај се неће одрећи тебе. Туђи завичај никад не може постати твој завичај. Ако завичај заборавиш и запоставиш, ако се од њега одродиш, ако у њега не долазиш, он те, као и родитељи, стрпљиво чека. Не љути се и не губи наду. Сваке ноћи ишчекује лупање на вратима и познати глас свог детета.

НОВИНАРКА СРБИЈЕ ДАНАС: Како ми је за 96 сати „Олуја“ угасила огњиште

Завичај немој да тражиш на географској, возној или некој другој карти. Оне су несигурне. Папир је то. Потражи га у родословној и ту ћеш га сигурно пронаћи. То је једина карта са које га није могуће избрисати.

Ко заборави завичај, ко од Купрешана заборави Купрешку висораван, ко заувек одустане од жеље и помисли да се врати, ко своју децу и унуке не учи и не навикава да тамо што чешће одлазе, ко заборавља своје а прихвата туђе обичаје, заборавио је све и одустао од свега, па и од себе самог, порука је књиге „Звуци са Купреса“.