ЉУБИША ЈЕ ЈЕДАН ОД 108 ХЕРОЈА: Погинуо у једном од најкрвавијих дана на Кошарама, породица чува успомену на јунака
Љубиша Божилов из Сурдулице, један је од 108 војника који су 1998/99 године, погинули у борбама на Кошарама. Успомену на њега чувају брат и снаја, њихова деца, као и сестре са својим породицама.
Љубиша је погинуо 16. априла 1999. године, у дану који је био један од најкрвавијих у том делу границе, што због напада терориста, а највише због НАТО бомбардера, који су положаје засипали касетним бомбама. Тада је на Кошарама страдало 11 војника.
А све је почело у јуну 1998. године када је у породицу Божилов стигао позив за у војску, почиње причу брат Томас, који је у то време и сам радио у војсци, као војник по уговору.
ДАНАС ЈЕ ГОДИШЊИЦА ХЕРОЈСКЕ БИТКЕ НА КОРШАРАМА: Српски јунаци одолели нападима терориста и НАТО алијансе
ВИСОКИ ДЕЧАНИ У СЕДАМ НАЈУГРОЖЕНИЈИХ ЛОКАЛИТЕТА У ЕВРОПИ! Да ли ће то допринети заштити српског наслеђа на КиМ?
У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ ЧЕСТИ НАПАДИ НА ЦРКВЕ: Петковић разговарао са патријархом Порфиријем о ситуацији на КИМ (ФОТО)
- Љубиша је отишао у војску у Ваљево, а у септембру је добио прекоманду у Косовску Митровицу. Чули смо се до тада редовно телефоном. После тога, никад није хтео да ми каже да је на Кошарама. У септембру је био код куће на пет дана, па је требало да дође у децембру, али га вероватно нису пустили. Ми уопште нисмо знали да је на караули. Негде у фебруару отишао сам на Косово, само што сам био у реону Ђенерал Јанковић, Урошевац, Качаник и Витина. Мислим да смо се последњи пут чули почетком фебруара. Не знам да ли су се покојни родитељи са њим чули касније, али не верујем да су и они могли да разговарају - прича Томас.
Он је на Косову остао све до 20. априла када су му јавили да је Љубиша погинуо. У допису, који је породица касније добила, стајало је да је "погинуо у борби са шиптарским терористима", као војник у саставу чувене 125. моторизоване бригаде.
- Мене су једва пронашли да ми саопште да је брат погинуо, дошли су на караулу, довели момка који је требало да ме замени. Отишао сам у команду, а ни на крај памети ми није пало због чега ме зову. Један поручник ми је рекао, "Божо, држи се", а ја сам мислио да се током бомбардовања Сурдулице нешто десило родитељима. Прво су ми рекли да је брат рањен, па на крају да је погинуо.
Рекли су војницима да ме одвезу до Урошевца, а даље како знам и умем. Момци су ме, ризикујући своје животе и то да буду кажњени, довезли до Гњилана, а онда сам редовном линијом стигао до Врања, а одатле до Сурдулице - прича Томас Божилов.
- Нису дозволили да отворимо сандук, нисам га видео, ни родитељи, војска је дежурала ту док не буде сахрана. Кренуо сам да отворим сандук, нисам могао да верујем да је брат погинуо. Болничар који је био тамо испричао ми је да је брат у неком тренутку током битке био одвојен од сабораца, била је жестока паљба, само су гађали тај део где је он. Био је сакривен иза неког великог камена. Кад је престала борба, он је хтео да се пребаци до сабораца, који су били од њега удаљени на неких 7 до 8 метара. Чим је устао , ни корак један није начинио, био је погођен. Ту је пао, болничар је притрчао, био је још 15 минута жив, а онда је издахнуо. Болничар ми је потврдио да је Љубишино тело сигурно у сандуку - додаје Томас.
Љубиша Божилов Љубе, пре него што ће отићи у војску, завршио је школу за електро монтера. Како није било посла у струци, радио је у једном кафићу. Имао је девојку са којом се забављао 4 године. Био је цењен међу другарима, вршњацима, тренирао је карате и био успешан спортиста.
- Пет година сам старији од њега, ја, он и млађа сестра смо рођени у Аустрији, а старија у Сурдулици. Почетком осамдесетих смо се вратили из иностранства. Љубиша је био дивно дете, није учествовао у тучама, имао је дивно друштво. Живот после његове погибије, скроз се променио. Родитељи су се разболели, па умрли. У селу одакле смо родом, у Топлом Долу, подигнута је спомен чесма, али ко ће то тамо да види? Било би лепо када би ова улица, где живимо у насељу Дубрава, која нема име, добила назив по њему. Било је покушаја, сакупљања потписа, али није то заживело - указује Божилов.
Подсетимо, циљ напада ОВК, потпомогнуте НАТО, Војском Албаније и страним плаћеницима, био је копнени улаз преко карауле Кошаре и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, и потпуно преузимање комуникација између Косова и Метохије.