ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СРБИНА КОМЕ СУ ЗАПАЛИЛИ КУЋУ НА КОСОВУ: "Избегли смо сигурну смрт, само нас је Бог сачувао"
Побегли у последњи час
Сценарио који му је живот припремио није био нимало лак. Јовица Тодоровић (58) је пореклом из Обилића на Косову и Метохији, а данас је становник Врчина. Године 1996. доживео је највећу трагедију, погинуо му је брат, а иза себе је оставио два сина, која је Јовица прихватио као своју децу. Но, ту мукама није дошао крај - тек су почеле.
Компанија Меридиан притекла у помоћ Инфективној клиници у Београду
(УЗНЕМИРУЈУЋЕ) СРБИН ПРОНАШАО СКРИВЕНЕ МИГРАНТЕ У СВОМ КАМИОНУ: Погледајте шта им је урадио када их је угледао! (ВИДЕО)
ИМА ЛИ КО ЈАЧИ ОД ЊЕ? ПРИПАДНИЦА "КОБРИ" ЧУДО ОД ЖЕНЕ: За 12 минута истрчи 3.200 метара!
Од славља до трегедије
- Те 1996. године, тог дана, све је било нормално. Пријатељ који је из истог места, после три прелепе ћерке, добио је сина. Током прославе за дете, попио је мало више и колима налетео на мог брата, ударио га је. Брат ми је на месту остао мртав. Кад сам дошао на место несреће, нашао сам само паклу цигарета, то је све што ми је остало од мог брата и ту је све почело - почиње своју исповест Јовица.
Показује паклицу цигара коју је сачувао.
- Поред своје троје деце, прихватио сам и два сина свога брата. Како да их оставим? Свакодневни проблеми које су нам правили Албанци натерали су нас да из наше домовине побегнемо главом без обзира и сачувамо главе на раменима. Био сам принуђен да донесем најтежу одлуку у животу. Да све напустим - каже Тодоровић.
"Кренули смо нигде"
- У јуну 1999. године кренули смо нигде, жена деца и ја. У кући на Косову остали су само мајка и отац. У тракторској приколици седела су ми деца, моје петоро деце, а поред мене је била моја жена. Имао сам двоглед и видео сам Албанце како се спуштају низ брдо и иду ка нашим кућама. Избегли смо сигурну смрт. Само нас је Бог сачувао - присећа се Јовица дана кад је напустио све.
Пут их је вводио ка централној Србији.
- Упутили смо се ка Јагодини, када смо стигли у приватан смештај, деца су ми спавала на дрвеним палетама, а за вечеру су добили по пар бомбона, гледао сам их у очи с поносом, да не би знали како ми је, док сам се ја у себи кидао на комаде. Потом смо отишли у Врчин, у којем је становала моја сестра, били смо код ње три месеца, а после сам изнајмио једну малу кућу, која је имала једну собу и једну малу кухињу. Нисмо имали купатило, а ни воде, сналазили смо се како смо знали. Моје петоро деце за ручак је јело салату од маслачка. Те дане никада нећемо заборавити - каже Јовица.
"Гледао сам како ми пале и ломе кућу"
- На Косову су ми остали отац и болесна мајка, која је тада била у болници. Морао сам да одем да их посетим. Када сам отишао тамо, после неколико дана дошли су Албанци. Преко ливаде сам трчао до кола где су нас чекали наши како би нас превезли до сигурног места. На нас су испалили 90 метака. Гледао сам их како ми пале и ломе кућу. Моја жена је пореклом из Македоније и 2004. године, када сам се ја вратио са ратишта и када смо се већ навикли на живот у Врчину, одлучили смо да одемо код њених да их посетимо. Тамо смо били неколико дана, и одатле се упутили ка Косово, да видимо оно што је остало од наше куће. Много смо туговали.
Када смо стигли у Обилић, посетили смо нашу кућу и упутили се ка Београду. Први аутобус који смо видели, у њега смо и ушли, али нисмо знали да су унутра само Албанци. Током пута, молили смо Бога да најмлађе дете заспи - много је волела да прича, а плашили смо се... ако би неко од нас проговорио српски језик. Током пута, провоцирали су нас све време. Када сам видео да је враг однео шалу, и да нешто морам да радим, чекао сам само неки знак да кренем у акцију. У једном тренутку, аутобус се заглавио и сви мушкарци су морали да изађу да погурају возило.
Када смо ушли у аутобус и били близу границе, кондуктер је видео наше пасоше - само је пребледео, док је у позадини озвањала албанска музика, одлучио сам да заврнем капу као и они, и да се веселим с њима, певао сам и играо, само да нас не убију, само сам у глави помислио "Играј са њима, врати децу живу кући". До самог краја они нас нису дирали, ја сам у једном тренутку проговорио албански, како, и дан-данас не знам. Али знам само да смо остали живи - каже Тодоровић.
"Избегли смо сигурну смрт, само нас је Бог сачувао"
- Како су године пролазиле, ја сам радио на много места, за дневницу, волонтирао сам и у Црвеном крсту како би ми дали више хране да имам за шест гладних уста која ме чекају сваки дан на изнајмљеном кућном прагу. Околина нас је називала свакаквим именима, вређали су ми децу и жену, мислили су да смо све продали и дошли, као да нису видели у каквој смо ситуацији. Говорили су нам како смо Албанци, а стално су узвикивали "Косово је Србија", па ако је Косово Србија, како ми можемо да будемо Албанци?
Када сам одлучио да продам мало имовине које је остало, прво сам купио неки станчић једном братанцу, а потом кућу другом братанцу. На крају сам купио малу кућу за себе, која је била само од цигле, није имала ни прозоре. Моја жена и ја, све смо стекли сами, без икога, само су нас рад и слога одржали у животу - објашњава Тодоровић. - Године су прошле, али не и туга. Ми смо сада срећна и сложна породица, имам унучиће, и срећан сам човек. Много тога смо прошли заједно, плакали и смејали се. Ту су сада само албум са сликама и пакла цигарета да ме врате у прошлост и отворе старе ране, које никада неће да зацеле - завршава своју исповест Јовица Тодоровић.