"МИСЛИЛИ СМО ДА ЋЕ НАС СВЕ ПОБИТИ" Срби у згради Ју програма у Приштини преживели ПАКАО, Ирци их спасили у ЗАДЊИ ЧАС!
Језива исповест Србина који је преживео погром на Космету 17. марта 2004. године
Од 20. 30 часова па све до око поноћи када су нас спасили и евакуисали ирски припадници Кфора, Срби који су живели у згради Ју програма у Приштини тог 17. марта 2004. прошли су праву голготу. Мислили смо да ће нас све побити. Мене су у ходнику зграде ножевима напала тројица Албанаца. Имао сам 12 убода од којих је један био у пределу врата и могао је да буде фаталан. Нажалост, за све оно што су Срби преживели у овој згради, али и на многим другим местима 17. марта, нико никада није одговарао, каже за Косово онлајн Драган Смиљанић.
ОПЕТ ПОЗИВАЈУ НА ЛИНЧ СРБА! Београд оштро осудио ПОДМУКЛИ ПАМФЛЕТ Куртијевог "Самоопредељења"!
ХИЉАДЕ ПРОТЕРАНИХ СРБА, ПОПАЉЕНЕ КУЋЕ УНИШТЕНА БУДУЋНОСТ! Погром био дуго и детаљно планиран, све са циљем ОСТВАРЕЊА монструозног циља уништења једног народа
НИКОЛА ВАСИЋ: "Не сме НИКАД да се заборави шта се догодило 17. марта, важно је ОЧУВАТИ СЕЋАЊЕ на тај датум"
Рођени Београђанин, Смиљанић је један од неколико стотина Срба који су у то време радили на Косову, а живели у Приштини, у некадашњој згради Ју програма. Он је био запослен при Данском савету за повратак избеглица у Пећ и Призрен.
- Мој део задужења био је повратак у село Видање код Осојана. И имали смо резултата, људи су почели да се враћају - прича Смиљанић. Објашњава да је током тог месеца широм Косова било тензија, али да је све кулминирало 17. марта, око 20 часова.
- Мислим да су Албанци почели да се окупљају недуго после вечерњег дневника. Одједном се око наше зграде која је у облику латиничног слова "Л", са пет улаза, нашло више хиљада људи. Знало се да у згради Ју програма живе искључиво Срби, односно неалбанци, као што су знали да је било и неколико десетина деце и старијих - присећа се Смиљанић.
Каже да је већ око пола девет почело са паљењем аутомобила око зграде и спорадично убацивање молотовљевих коктела у станове у приземљу.
- Већ око 21.00 почиње интензивна агресија, покушај тих људи да уђу у зграду. Почиње да се пали, да се пале аутомобили и онда настаје тај хаос. У мом улазу је било десетеро деце испод десет година. За нас који смо били у тој згради све је то водлило само једном сценарију. Мислили смо да нико неће извући живу главу - прича Смиљанић.
Објашњава да зграда Ју програма има пет улаза и да су их до почетка те године обезбеђивали припадници Кфор. Када је дошло до напада, истиче, Срби су били остављени сами себи, без могућности да било кога позову у помоћ.
- Нисмо чак имали могућност да позовемо полицију или неку другу службу и кажемо: "Ми имамо проблем, потребна нам евакуација одавде". Све до 23 часова нико од представника сигурносних снага, а мислим конкретно на Кфор, није се појавио - каже.
Објашњава да су око пола десет те вечери, када је хаос достигао врхунац, видели да је пред зграду дошло неколико припадника тзв. косовске полиције.
- Вероватно су били високо рангирани. Видело се да својим ауторитетом, са неколико колега, покушавају да зауставе ту масу. Али, то је било немогуће - присећа се Смиљанић. Када су станови у приземљу почели да горе, Срби у згради су, каже, схватили да је враг однео шалу.
Један део се забакадирао у своје станове, а већи део, посебно они са децом, попели су се у поткровље и покушали да пробију зид како би из најугроженијих делова зграде пребацили барем најмлађе.
- Покушали смо да у самом крову пробушимо зидове јер су други и трећи улаз били највише на удару, они су први горели. Хтели смо да кроз кров дођемо до безбеднијих делова зграде, заправо да се деца тамо склоне. То се није догодило. Они су долазили, бацали коктеле, палили кола и у једном тренутку су и ушли. То је било негде између девет и десет часова увече - прича Смиљанић.
Објашњава да насилан упад Албанаца није био масован већ да су упадале групе мушкараца, махом млађих људи. Видевши да у приземљу горе станови, Смиљанић је одлучио да сиђе и провери шта је породицама које су тамо живеле.
- У приземљу је живела данас моја јако добра пријатељица са својом кћерком и малим унуком и још једна особа која је била сама. Хтео сам да видим шта се дешава са њима. Мој улаз је био угаони, па када уђете у систем степеништа оне вас воде уз зграду, а са леве и десне стране су ходници са становима - прича Смиљанић. Негде у том путу га је пронашла група од тројице млађих Албанаца. Процењује да нису имали више од 18. година.
- Никога није било у ходницима. Сви су били у становима или у потковљу. Пришли су ми са стране и дошло је до малог физичког обрачуна, ти се тада бориш. Али, тада су извадили бодеже. Имам неких 12 убода од којих је један могао да буде погубан, хвала Богу па није - прича Смиљанић.
Данас слободни уметник из области примењене уметности, Смиљанић је претходно био пред завршетком студија медицине. Одлично је знао шта му се догодило и шта треба да предузме. Зато се вратио у свој стан који се налазио на трећем спрату. Комшије су га виделе потпуно крвавог, али је он знао да има још најмање пола сата времена док се не онесвести од губитка крви.
- Онда су око једанаест, можда пола дванаест са транспортерима дошли припадници ирског контигента Кфор. Не знам ко их је и како позвао зато што Приштина није била у њихово сектору надлежности, они су били стационирани на око 30 километара од Приштине. Постоји чак прича и да су то урадили самоинијативно. Знао сам да је 17. март ирски национални празник Дан Светог Патрика, датум који они веома поштују. Можда су због тога одлучили да нам помогну - каже Смиљанић. Ирски војници су око поноћи успели да евакуишу Србе заробљене у згради Ју програма у Приштини.
Све су их пребацили у Мултинационалну бригаду "Центар" који су тада водили припадници Кфор из Велике Британије. Истовремено, Смиљанића су као ургентан случај прво покушали да хитно пребаце у болницу у оквиру америчког војног кампа Бондстил, али да им је речено да тамо нема више места.
- Немачки лекари који су били у кампу у Призрену дозволили су да се операција изврши код њих. Дуго година сам покушавао да пронађем тог ирског војника који ме је спасао, али нисам успео. Желео сам да му се захвалим, тај човек ми је спасао живот - каже Смиљанић.
На наше питање колико је још људи у згради Ју програма повређено каже да зна да је још неколико људи нападнуто, али истиче да сви они који су преживели Мартовски погром доживели трајне психичке повреде.
- Нико тим људима није пружио психолошку помоћ јер су те ране остале тајне. Сви ти људи у Приштини, Свињарима, у Пећи или Призрену. Сви они су трајно физички оштећени, а психички поготово - наглашава он. Након 2004. године Смиљанић је још извесно време наставио да ради за Дански програм повратка избеглица. Истиче да и поред онога што је преживео 17. марта 2004. године није престао да се враћа на Косово.
- Идем редовно на Косово. Немам ја никаквих проблема са косовским Албанцима или Србима. Одлазим доле и радим кад год могу. Нажалост, процес повратка је последњи неколико година потпуно мртав - закључује Драган Смиљанић.
Извор: Србија Данас/Косово-онлине/Пренео: В.М.