"УБИЛИ СУ МИ МАЈКУ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ, ДУША МИ СЕ КИДА СВАКИ ДАН!" Потресна исповест Елеоноре са Косова - "Бог ће бити судија!"
Јанина ћерка Елеонора, која је 17. марта 2004. године имала само девет година, заувек ће памтити тај датум.
Грађани Северне Митровице никада неће заборавити 17. март 2004. године, дан када је двоје Срба страдало од разуларене масе Албанаца која је током читавог дана јуришала на главни мост на Ибру у намери да продру у град и разрачунају се са тамошњим Србима.
Иницијална каписла за масовне нападе на све српско на целом Косову била ја лажна вест да су Срби криви за утапање два дечака албанске националности у селу Чабра које се налази у општини Зубин Поток.
"СРБИЈА ЈЕ СПРЕМНА ДА ИНТЕРВЕНИШЕ" Дачић ставио до знања да Београд неће ћутати ако дође до новог погрома Срба!
РАСКРИНКАНИ! Ово је прави однос "патриотске" опозиције према погрому и патњи Срба 2004. године (ВИДЕО)
"БОЛ И ПАТЊА ОСТАЈУ, НИКАДА НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ" Брнабићева о годишњици погрома над Србима на Косову и Метохији (ВИДЕО)
Тог несрећног датума за Србе на Косову десио се највећи погром од стране Албанаца и то пред очима међународних представника.
Бројни војници Кфора првенствено француског и данског контигента заједно са тадашњим припадницима Унмик полиције нису успели да заштите Србе у Северној Митровици и у сукобима на и око моста страдали су 36-годишња Јана Тучев и 63-годишњи Боривоје Спасојевић.
Јанина ћерка Елеонора, која је 17. марта 2004. године имала само девет година, заувек ће памтити тај датум, а како сама каже тог дана јој је одузето најдраже биће које је требало да јој кроз живот буде ослонац, љубав и пример.
Елеонора каже да се и након 19 година сећа свега иако је била мало дете које се из школе враћало кући. Пакао је чекао у улици у близини насеља "Три солитера" у којој је живела са оцем, мајком и братом.
- Памтим га као обичан дан, била сам дете па не могу свега ни да се сетим. Из школе сам се враћала и све се десило у 15 минута, од пуцњаве па до губитка свега - каже Елеонора.
Пред камерама уплашена и уз мало речи открива оно што осећа и шта је све што тог дана памти, али истиче да је сећање на мајку оживела кроз ћеркицу којој је дала управо име трагично настрадале мајке Јане.
- Имала сам срећу да ми прво дете буде ћеркица и одлучила сам кроз јаку бол да се она зове баш по мојој мами. Она је ту као нека замена за тугу и бол иако је то немогуће - наставља Елеонора.
Мајка јој недостаје свакодневно, а својој деци која нису никада упознала баку покушава сликама и кроз причу да објасни каква је Јана особа била.
- Много ми недостаје нарочито сада када ми треба мајчина помоћ, да их причува да ми буде десна рука, ја ту десну руку немам. Покушавам кроз слике да им објасним каква је она била. Трудим се да нађем слике где је насмејана да је памте као насмејану и ведру жену јер је била таква особа која је увек била насмејана и која се увек трудила свима да помогне - препричава Елеонора сећање на своју мајку.
Кроз сећање каже да гаји оно што јој је мајка као малој девојчици усадила, а то је племенитост и труд да људима око себе помаже.
Елеонору баш тако данас описују комшије које су познавале и њену мајку, а иако године пролазе Елеонора нам открива и да не може да опрости јер о њеном болу нису размишљали они који су ту бол нанели.
Разговор завршава речима да је Бог судија и да ће он судити свима, па и убици њене мајке.