"UBILI SU MI MAJKU U MARTOVSKOM POGROMU, DUŠA MI SE KIDA SVAKI DAN!" Potresna ispovest Eleonore sa Kosova - "Bog će biti sudija!"
Građani Severne Mitrovice nikada neće zaboraviti 17. mart 2004. godine, dan kada je dvoje Srba stradalo od razularene mase Albanaca koja je tokom čitavog dana jurišala na glavni most na Ibru u nameri da prodru u grad i razračunaju se sa tamošnjim Srbima.
Inicijalna kapisla za masovne napade na sve srpsko na celom Kosovu bila ja lažna vest da su Srbi krivi za utapanje dva dečaka albanske nacionalnosti u selu Čabra koje se nalazi u opštini Zubin Potok.
"SRBIJA JE SPREMNA DA INTERVENIŠE" Dačić stavio do znanja da Beograd neće ćutati ako dođe do novog pogroma Srba!
RASKRINKANI! Ovo je pravi odnos "patriotske" opozicije prema pogromu i patnji Srba 2004. godine (VIDEO)
"BOL I PATNJA OSTAJU, NIKADA NEĆEMO ZABORAVITI" Brnabićeva o godišnjici pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji (VIDEO)
Tog nesrećnog datuma za Srbe na Kosovu desio se najveći pogrom od strane Albanaca i to pred očima međunarodnih predstavnika.
Brojni vojnici Kfora prvenstveno francuskog i danskog kontigenta zajedno sa tadašnjim pripadnicima Unmik policije nisu uspeli da zaštite Srbe u Severnoj Mitrovici i u sukobima na i oko mosta stradali su 36-godišnja Jana Tučev i 63-godišnji Borivoje Spasojević.
Janina ćerka Eleonora, koja je 17. marta 2004. godine imala samo devet godina, zauvek će pamtiti taj datum, a kako sama kaže tog dana joj je oduzeto najdraže biće koje je trebalo da joj kroz život bude oslonac, ljubav i primer.
Eleonora kaže da se i nakon 19 godina seća svega iako je bila malo dete koje se iz škole vraćalo kući. Pakao je čekao u ulici u blizini naselja "Tri solitera" u kojoj je živela sa ocem, majkom i bratom.
- Pamtim ga kao običan dan, bila sam dete pa ne mogu svega ni da se setim. Iz škole sam se vraćala i sve se desilo u 15 minuta, od pucnjave pa do gubitka svega - kaže Eleonora.
Pred kamerama uplašena i uz malo reči otkriva ono što oseća i šta je sve što tog dana pamti, ali ističe da je sećanje na majku oživela kroz ćerkicu kojoj je dala upravo ime tragično nastradale majke Jane.
- Imala sam sreću da mi prvo dete bude ćerkica i odlučila sam kroz jaku bol da se ona zove baš po mojoj mami. Ona je tu kao neka zamena za tugu i bol iako je to nemoguće - nastavlja Eleonora.
Majka joj nedostaje svakodnevno, a svojoj deci koja nisu nikada upoznala baku pokušava slikama i kroz priču da objasni kakva je Jana osoba bila.
- Mnogo mi nedostaje naročito sada kada mi treba majčina pomoć, da ih pričuva da mi bude desna ruka, ja tu desnu ruku nemam. Pokušavam kroz slike da im objasnim kakva je ona bila. Trudim se da nađem slike gde je nasmejana da je pamte kao nasmejanu i vedru ženu jer je bila takva osoba koja je uvek bila nasmejana i koja se uvek trudila svima da pomogne - prepričava Eleonora sećanje na svoju majku.
Kroz sećanje kaže da gaji ono što joj je majka kao maloj devojčici usadila, a to je plemenitost i trud da ljudima oko sebe pomaže.
Eleonoru baš tako danas opisuju komšije koje su poznavale i njenu majku, a iako godine prolaze Eleonora nam otkriva i da ne može da oprosti jer o njenom bolu nisu razmišljali oni koji su tu bol naneli.
Razgovor završava rečima da je Bog sudija i da će on suditi svima, pa i ubici njene majke.