Оружје које није пуцало, али је за собом остављало пустош: Шински вук је брисао пруге пред повлачење

Пруге су значиле живот за фронт, јер су се њима пребацивали војници, муниција, храна, гориво, опрема и рањеници. Због тога је њихово уништавање често било једнако важно као и освајање територије.

Управо из те потребе настало је необично, али изузетно ефикасно средство које је у различитим војскама имало слична имена. Немци су га звали „Schienenwolf“, односно шински вук, Енглези железнички плуг, Французи такође железнички плуг, док су га Руси називали разарачем путева.

Његова појава на прузи била је лош знак. Обично је значила да је ситуација на фронту постала критична и да следи повлачење. Али не било какво повлачење, већ оно после којег противник не сме лако да настави напредовање.

Оружје које је уништавало пруге без експлозива

Задатак шинског вука био је једноставан и бруталан: онеспособити железничку пругу тако да је непријатељ не може брзо поправити.

Уместо да се шине само пресеку или дигну у ваздух на једном месту, ово средство их је подизало, кривило, разбацивало и ломило прагове. После његовог проласка, иза пруге је често остајао само уништен доњи строј, док су шине и прагови били толико оштећени да су морали да се мењају.

То је била велика предност у односу на класично минирање. Када би експлозив покидао шину на једном месту, непријатељ је могао релативно брзо да је замени. Међутим, када би плуг за разарање прошао дужим делом пруге, поправка је захтевала много више људи, материјала и времена.

Први разарачи пруга појавили су се у Првом светском рату

Идеја о оваквом средству јавила се током Првог светског рата, када се 1915. године руска војска повлачила из Пољске и Галиције. Тада је постало јасно да рушење пруга експлозивом није довољно ефикасно, јер се оштећења могу брзо санирати, а експлозива често није било довољно.

Решење је, према историјским подацима, предложио подзаставник Червјак из Четвртог железничког батаљона. Његова конструкција била је једноставна, али веома делотворна.

За локомотиву је причвршћена направа од спојених и раширених шина. Краци су се подвлачили под шине које је требало уништити, а када би локомотива кренула, пруга се подизала, деформисала и ломила. Средство је по презимену свог творца добило назив „црв“.

Иако је деловало примитивно, показало се да управо једноставност може да буде највећа предност. Није било потребе за експлозивом, шине нису могле поново да се искористе, а прагови су остајали тешко оштећени.

Немци направили фабричку верзију - „куку“

Током Другог светског рата потреба за разарањем железничке инфраструктуре постала је још већа. Главни правци снабдевања зависили су од железнице, па су пруге биле кључне за кретање војске и допремање материјала.

Немци су зато развили своју верзију овог средства, израђену индустријски и типски. У питању је био уређај познат као „кука“, односно „Haken-Gerät“, који је производио Круп од 1942. године.

За разлику од руског импровизованог „црва“, немачка „кука“ била је вучена платформа са огромним плугом који се подвлачио под прагове. Платформу су најчешће вукле две локомотиве, а радна брзина износила је око седам до десет километара на час.

Довођење средства у радни положај трајало је свега неколико минута, а њиме је руковало десетак инжењераца. Када би плуг почео да ради, шине су се дизале и разбацивале, а прагови ломили, због чега је пруга остајала практично неупотребљива.

Шински вук стигао и на Балкан

Ни Балкан није био поштеђен овог средства. Током повлачења немачких трупа 1944. године, нарочито приликом повлачења Групе армија Е, плугови за уништавање пруга коришћени су како би се успорило напредовање партизана и Црвене армије.

Један од таквих примерака данас се налази у Војном музеју на Калемегдану. Реч је о немачком инжењеријско-железничком средству за пруге уског колосека, ширине 760 милиметара.

Такав колосек био је карактеристичан за поједине пруге на простору Србије и Босне, укључујући и познату Босанску источну железницу, односно пругу којом је саобраћао популарни „Ћиро“ на релацији Сарајево - Ужице.

Београдски примерак сматра се ратним пленом који је после рата стигао из депоа Југословенских државних железница. Будући да је имао искључиво рушилачку намену, железница није имала практичну корист од њега, па је предат Војном музеју као део збирке тешке технике и ратног плена.

Касније се показало да је реч о изузетно ретком експонату, важном не само за домаћу војну историју већ и за историју железнице у европским оквирима.

Како су партизани и железничари покушавали да га зауставе

Иако је шински вук био разорно средство, није био незаустављив. Железничари, илегалци и партизани временом су научили његове слабости и развили начине да ублаже штету.

Пошто се композиција која вуче плуг кретала споро и захтевала велику снагу локомотиве, свака препрека на прузи могла је да направи озбиљан проблем. Један од најједноставнијих начина био је премазивање прагова и унутрашње стране шина дебелим слојем масти, како би плуг проклизавао уместо да кида дрво.

У пружни туцаник су се, такође, укопавали челични клинови, делови скретница и друге металне препреке. Када би плуг ударио у такву препреку, могао је да се оштети, поломи или чак избаци целу композицију из шина.

Посебна мета била је локомотива. Пошто су за вучу „куке“ коришћене најјаче локомотиве, железничари су покушавали да их онеспособе сипањем лоше воде пуне каменца или песка у лежајеве. Ако би локомотива прокувала или остала без притиска далеко од базе, цело средство постајало би рањиво.

После уништења почињала је трка са временом

Када би плуг прошао, за њим би остајали пресечени прагови, искривљене шине и готово неупотребљива пруга. Ипак, на ослобођеним територијама обнова је често почињала врло брзо.

Партизанске команде организовале су такозване железничке чете, у којима су радили искусни железничари, минери и локално становништво. Људи су ручно поправљали пруге, користили лопате, крампове, запрежна кола и све што је могло да помогне.

Велики проблем био је недостатак материјала. Шине, спојнице, ексери, клинови и дрвени прагови били су драгоцени, па су се често скидали са споредних или индустријских колосека који у том тренутку нису били у употреби.

У неким случајевима, уништени прагови нису мењани у целини, већ су њихови преостали делови померани и слагани у привремени распоред, тек толико да композиција може да прође малом брзином. Када би прошли најважнији возови са храном, муницијом и опремом, тек онда би почињала озбиљнија обнова.

Машина која је значила да фронт пуца

Шински вук није био класично оружје за борбу, али је имао огромну војну вредност. Он није гађао војнике, тенкове или авионе, већ инфраструктуру без које војска није могла да функционише.

Његова појава значила је да се једна страна повлачи, али и да жели да противнику остави разорену земљу, уништене пруге и успорено напредовање.

Због тога је шински вук остао упамћен као једно од најнеобичнијих и најопаснијих инжењеријских средстава 20. века. Није био спектакуларан попут тенка или артиљерије, али је иза себе остављао призор који је за сваку војску значио велики проблем - километре уништене пруге и логистику враћену на почетак.