Oružje koje nije pucalo, ali je za sobom ostavljalo pustoš: Šinski vuk je brisao pruge pred povlačenje

Pruge su značile život za front, jer su se njima prebacivali vojnici, municija, hrana, gorivo, oprema i ranjenici. Zbog toga je njihovo uništavanje često bilo jednako važno kao i osvajanje teritorije.

Upravo iz te potrebe nastalo je neobično, ali izuzetno efikasno sredstvo koje je u različitim vojskama imalo slična imena. Nemci su ga zvali „Schienenwolf“, odnosno šinski vuk, Englezi železnički plug, Francuzi takođe železnički plug, dok su ga Rusi nazivali razaračem puteva.

Njegova pojava na pruzi bila je loš znak. Obično je značila da je situacija na frontu postala kritična i da sledi povlačenje. Ali ne bilo kakvo povlačenje, već ono posle kojeg protivnik ne sme lako da nastavi napredovanje.

Oružje koje je uništavalo pruge bez eksploziva

Zadatak šinskog vuka bio je jednostavan i brutalan: onesposobiti železničku prugu tako da je neprijatelj ne može brzo popraviti.

Umesto da se šine samo preseku ili dignu u vazduh na jednom mestu, ovo sredstvo ih je podizalo, krivilo, razbacivalo i lomilo pragove. Posle njegovog prolaska, iza pruge je često ostajao samo uništen donji stroj, dok su šine i pragovi bili toliko oštećeni da su morali da se menjaju.

To je bila velika prednost u odnosu na klasično miniranje. Kada bi eksploziv pokidao šinu na jednom mestu, neprijatelj je mogao relativno brzo da je zameni. Međutim, kada bi plug za razaranje prošao dužim delom pruge, popravka je zahtevala mnogo više ljudi, materijala i vremena.

Prvi razarači pruga pojavili su se u Prvom svetskom ratu

Ideja o ovakvom sredstvu javila se tokom Prvog svetskog rata, kada se 1915. godine ruska vojska povlačila iz Poljske i Galicije. Tada je postalo jasno da rušenje pruga eksplozivom nije dovoljno efikasno, jer se oštećenja mogu brzo sanirati, a eksploziva često nije bilo dovoljno.

Rešenje je, prema istorijskim podacima, predložio podzastavnik Červjak iz Četvrtog železničkog bataljona. Njegova konstrukcija bila je jednostavna, ali veoma delotvorna.

Za lokomotivu je pričvršćena naprava od spojenih i raširenih šina. Kraci su se podvlačili pod šine koje je trebalo uništiti, a kada bi lokomotiva krenula, pruga se podizala, deformisala i lomila. Sredstvo je po prezimenu svog tvorca dobilo naziv „crv“.

Iako je delovalo primitivno, pokazalo se da upravo jednostavnost može da bude najveća prednost. Nije bilo potrebe za eksplozivom, šine nisu mogle ponovo da se iskoriste, a pragovi su ostajali teško oštećeni.

Nemci napravili fabričku verziju - „kuku“

Tokom Drugog svetskog rata potreba za razaranjem železničke infrastrukture postala je još veća. Glavni pravci snabdevanja zavisili su od železnice, pa su pruge bile ključne za kretanje vojske i dopremanje materijala.

Nemci su zato razvili svoju verziju ovog sredstva, izrađenu industrijski i tipski. U pitanju je bio uređaj poznat kao „kuka“, odnosno „Haken-Gerät“, koji je proizvodio Krup od 1942. godine.

Za razliku od ruskog improvizovanog „crva“, nemačka „kuka“ bila je vučena platforma sa ogromnim plugom koji se podvlačio pod pragove. Platformu su najčešće vukle dve lokomotive, a radna brzina iznosila je oko sedam do deset kilometara na čas.

Dovođenje sredstva u radni položaj trajalo je svega nekoliko minuta, a njime je rukovalo desetak inženjeraca. Kada bi plug počeo da radi, šine su se dizale i razbacivale, a pragovi lomili, zbog čega je pruga ostajala praktično neupotrebljiva.

Šinski vuk stigao i na Balkan

Ni Balkan nije bio pošteđen ovog sredstva. Tokom povlačenja nemačkih trupa 1944. godine, naročito prilikom povlačenja Grupe armija E, plugovi za uništavanje pruga korišćeni su kako bi se usporilo napredovanje partizana i Crvene armije.

Jedan od takvih primeraka danas se nalazi u Vojnom muzeju na Kalemegdanu. Reč je o nemačkom inženjerijsko-železničkom sredstvu za pruge uskog koloseka, širine 760 milimetara.

Takav kolosek bio je karakterističan za pojedine pruge na prostoru Srbije i Bosne, uključujući i poznatu Bosansku istočnu železnicu, odnosno prugu kojom je saobraćao popularni „Ćiro“ na relaciji Sarajevo - Užice.

Beogradski primerak smatra se ratnim plenom koji je posle rata stigao iz depoa Jugoslovenskih državnih železnica. Budući da je imao isključivo rušilačku namenu, železnica nije imala praktičnu korist od njega, pa je predat Vojnom muzeju kao deo zbirke teške tehnike i ratnog plena.

Kasnije se pokazalo da je reč o izuzetno retkom eksponatu, važnom ne samo za domaću vojnu istoriju već i za istoriju železnice u evropskim okvirima.

Kako su partizani i železničari pokušavali da ga zaustave

Iako je šinski vuk bio razorno sredstvo, nije bio nezaustavljiv. Železničari, ilegalci i partizani vremenom su naučili njegove slabosti i razvili načine da ublaže štetu.

Pošto se kompozicija koja vuče plug kretala sporo i zahtevala veliku snagu lokomotive, svaka prepreka na pruzi mogla je da napravi ozbiljan problem. Jedan od najjednostavnijih načina bio je premazivanje pragova i unutrašnje strane šina debelim slojem masti, kako bi plug proklizavao umesto da kida drvo.

U pružni tucanik su se, takođe, ukopavali čelični klinovi, delovi skretnica i druge metalne prepreke. Kada bi plug udario u takvu prepreku, mogao je da se ošteti, polomi ili čak izbaci celu kompoziciju iz šina.

Posebna meta bila je lokomotiva. Pošto su za vuču „kuke“ korišćene najjače lokomotive, železničari su pokušavali da ih onesposobe sipanjem loše vode pune kamenca ili peska u ležajeve. Ako bi lokomotiva prokuvala ili ostala bez pritiska daleko od baze, celo sredstvo postajalo bi ranjivo.

Posle uništenja počinjala je trka sa vremenom

Kada bi plug prošao, za njim bi ostajali presečeni pragovi, iskrivljene šine i gotovo neupotrebljiva pruga. Ipak, na oslobođenim teritorijama obnova je često počinjala vrlo brzo.

Partizanske komande organizovale su takozvane železničke čete, u kojima su radili iskusni železničari, mineri i lokalno stanovništvo. Ljudi su ručno popravljali pruge, koristili lopate, krampove, zaprežna kola i sve što je moglo da pomogne.

Veliki problem bio je nedostatak materijala. Šine, spojnice, ekseri, klinovi i drveni pragovi bili su dragoceni, pa su se često skidali sa sporednih ili industrijskih koloseka koji u tom trenutku nisu bili u upotrebi.

U nekim slučajevima, uništeni pragovi nisu menjani u celini, već su njihovi preostali delovi pomerani i slagani u privremeni raspored, tek toliko da kompozicija može da prođe malom brzinom. Kada bi prošli najvažniji vozovi sa hranom, municijom i opremom, tek onda bi počinjala ozbiljnija obnova.

Mašina koja je značila da front puca

Šinski vuk nije bio klasično oružje za borbu, ali je imao ogromnu vojnu vrednost. On nije gađao vojnike, tenkove ili avione, već infrastrukturu bez koje vojska nije mogla da funkcioniše.

Njegova pojava značila je da se jedna strana povlači, ali i da želi da protivniku ostavi razorenu zemlju, uništene pruge i usporeno napredovanje.

Zbog toga je šinski vuk ostao upamćen kao jedno od najneobičnijih i najopasnijih inženjerijskih sredstava 20. veka. Nije bio spektakularan poput tenka ili artiljerije, ali je iza sebe ostavljao prizor koji je za svaku vojsku značio veliki problem - kilometre uništene pruge i logistiku vraćenu na početak.