ИСПОВЕСТ ТЕШКО ОБОЛЕЛЕ ЂУРЂИЦЕ (38): Да бих преживела пијем по 150 милиграма ВИЈАГРЕ дневно

Млада жена из Ђевђелије са југа Македоније Ђурђица Ћаева (38) свакога дана пије вијагру да би преживела. Њена болест до скоро у Македонији није била регистрована, нити је за њу постојојала терапија. Сада је ситуација нешто боља, али се Ћаева и даље свакодневно бори против ове опаке и неизлечиве болести.

Она пет година страда од пулмоналне хипертензије, изузетно ретке болести која без одговарајућег третмана може бити фатална. Толико је трајала и њена борба са државним институцијама да би се и ова болест регистровала и покрили трошкови лечења који, у зависности од стадијума болести, врсте и квалитета лекова, достижу и до 10.000 евра месечно.

– Од нормалне особе сам постала инвалид. Не могу стално да се крећем, јер се умарам и губим ваздух. Болест ми је дијагностикована на време, али њено лечење не покрива у потпуности Фонд за здравствено осигурање. Зато, да бих могла да дишем и да се крећем, свакодневно пијем по 150 милиграма силденафила, што је генеричко име вијагре. Десет евра кошта 100 милиграма, а ја пијем 150 милиграма вијагре. Замислите колико то кошта на месечном нивоу, а плус треба да пијем лекове да се не би оштетила јетра, бубрези… Знате, једно лечи, у мом случају само помаже, а друго уништава - изјавила је Ђурђица Ћаева.

СМИРУЈУ СЕ ТЕНЗИЈЕ У МАКЕДОНИЈИ: Груевски тврди да је спреман да оде у опозицију

Пулмонална хипертензија је болест која отежава проток крви у плућима, при чему се повећава притисак на десну срчану комору, а осим отежаног дисања, то може довести до прекида рада срца и смрти. Болест је неизлечива, али са одговарајућом терапијом болеснику се умногоме може олакшати живот.

Ћаева се борила и изборила да се најјефтинији лекови за њену болест ставе на позитивну листу Фонда за здравље, јер је терапија веома скупа. Захваљујући њеној упорности, тај лек је регистрован, а основна терапија за ову болест сада је бесплатна преко Фонда за здравствено осигурање.

– Вијагру још увек пијем, јер је то главна терапија. Међутим, постоји граница толеранције до када може да се она прима. У сваком случају, од 2014. године када сам почела и борбу са институцијама, многе ствари које се тичу лекова кренуле су на боље. До тада нисам имала ништа, све сам сама куповала, мада ми је и сада доста тешко, јер вијагру сама морам да купујем – каже Ћаева.

УЖАС У МАКЕДОНИЈИ: После свађе око имовине, брат запалио кућу, мајка изгорела у пламену!

Оно што је нормално – дисање, представља велики напор за пацијенте са пулмоналном хипертензијом, што може да уплаши и обесхрабри. Док је код већине људи дисање аутоматско, за оболеле од ове болести сваки удах је нови изазов. Јавља се непрестана глад за њим, јер унутрашњи органи немају довољно кисеоника.

Код особа са пулмоналном хипертензијом нема видљивих знакова болести. Уочљиве су плавкасто-љубичасте усне, због чега је ова болест позната и као болест модрих усана, а симптоми су по правилу отежано дисање и замор, а понекад вртоглавица и губљење свести. Ови симптоми се развијају постепено током дужег периода ради чега се она тешко открива и дијагностикује. Како болест напредује, тако се све теже извршавају и најједноставнији задаци, па пацијенти више немају нормалан и квалитетан живот.

Највећа подршка и помоћ овој младој и храброј жени су супруг Ратко и 13-огодишни син Борис.

– Мени је тешко када немам даха, али ја имам вољу за животом, док гледам сина и супруга. Право је питање како да се борите са овом болешћу, а да не разочарате своје најближе. Сваки дан је борба. Што пре почне да се третира болест, толико брже она може да се контролише, да се успори прогресија и да живите довољно дуго да бисте показали да болест не може у потпуности да вас ограничи. Ипак, ограничења постоје због инвалидитета који није видљив, а стално је поред нас при извршвању и најситнијих кућних послова. Ја могу да се крећем, нисам стално везана за инвалидска колица, али када има неки догађај где морам да присуствујем или ако треба мало дуже да се хода, онда морам да користим колица, јер долази до замора срца и тешко ми је да дишем. Када ме виде без колица, нико не може ни да посумња да се ради о инвалидитету, јер није уочљив – каже Ђурђица Ћаева и признаје да последња три месеца није изашла из куће, те да по потреби и током дана удише кисеоник, а пре спавања стално.

Ћаева је оснивач и председник Удружења за пулмоналну хипертензију „Момент плус“. Захваљујући њеној борби, и ова болест је стављена у регистар ретких болести, а од септембра 2015. године почела је и основна терапија преко пројекта о ретким болестима.

Од ове болести у Македонији страда још осморо пацијената, а преко 25 милиона људи у свету је погођено пулмоналном хипертензијом.