"Кад ми није била ових 15 година, не треба ми ни сад" Мајка га оставила са месец дана, нема где да се окупа, друштво га избегава - Амелова животна прича тера сузе на очи (ФОТО)

У Јегиновом Лугу, недалеко од Калесије у Босни, живи 15-годишњи дечак Амел ког живот од рођења није мазио. Живи са оцем у тешким условима, мајка га је давно оставила, толико давно да више не жели ни да је упозна.

Вели, кад ми није била ових 15 година, не треба ми ни сад.

О својој борби са животом и судбином, каже овако:

- Борим се да учим, да постигнем нешто у животу, четворка, петица, како могу..., каже Амел који сваког дана километрима пешачи у школу.

Од раног јутра први задатак му је штала и да овцама донесе воду, а једна од највећих жеља му је да има воду у кући - WC и купатило, да може да се окупа као сва друга деца. 

Тата му има 46 година и иде у надницу кад год има посла.

- У школи ми једна жена платила да имам ужину за целу годину, а кувар ми некад да сок, некад не, јер то није плаћено...

- Другова имам, али претежно ме сви избегавају, немам где ни да се окупам, немам услова па сви беже од мене, вели основац о својој борби са животом и судбином која га од рођења није мазила.

На питање где се купа, каже да му често понуди један комшија да дође код њега да се окупа, он му често опере и веш, а лети угреје воду па се окупа напољу.

Баш тог јутра, кад је дошла екипа да га сними, ојагњила му се једна од укупно 6 оваца којима свако јутро иде и по воду коју у кантама доноси на руке.

- Отац се бори колико може да заради нешто... Овце су углавном његов посао поред школе и свих других ствари.

Док његови вршњаци играју игрице и гледају филмове, овај дечак ради најтеже послове.

- Уписаћу средњу, планирао сам, волео бих за вариоца или аутомеханичара, струју нисмо имали у кући, али сад имамо, само још вода...

Дрва им је даровао Центар за социјални рад. Зими му је тешко и за веш, за прање, а лети каже пере на руке.

Комшије кажу да је дете за пример, сваком хоће да помогне, никад ружна реч, зато су и позвали камере да се сазна за његову ситуацију јер верују да има добрих људи који би могли да му помогну.

Мајка га је оставила као бебу од само месец дана, отац није могао да се брине о њему, па је послат у дом. Ту је био 14 година, а са 15 је изашао из дома и почео да живи са оцем.

- Мајку нисам видео 15 година, она неће ни да чује за мене, а отац неће да прича о њој, знам само да је у Сребренику... Немам жељу да је упознам...

- Жеља ми је да завршим школу иако је отац рекао да би купио још оваца а ја да чувам, не желим да напуштам школу... Радим највише суботом, недељом, кад нема школе, одем за дневницу да радим, па купимо да имамо шта да једемо... Знам понешто да скувам, отац ме учио...  

Ни лети нема пуно времена, има да се коси, да се балира, овце да се пусте на пашу...

Каже, и да га је срамота да друговима покаже где и како живи.

- Кад ме питају да им покажем купатило, ја им кажем касније, а ја га ни немам... 

Извор: Србија Данас/Курир