Није јој било дозвољено да прочита писмо до краја: Мајка убијене Вање Ђорчевске сломила све у судници потресним речима

Зорица Ђорчевска, мајка убијене четрнаестогодишње Вање, данас је преко свог адвоката послала писмо суду које није прочитано до краја. Део је представљен, а судија Ивица Стефановски је рекао да се не може прочитати до краја јер се не односи на имовинско-правни захтев о коме је требало да се изјасне оштећени.

Неутешна мајка каже да "тражи правду - правду за Вању".

У емотивном писму објашњава да јој судски процес не даје мира и да се осећа као да сваки дан сахрањује своју ћерку.

Писмо достављено "Скопљу1" преносимо у целости:

"Поштовани судија,

Обраћам вам се, не само као Вањина мајка, већ као особа која живи са најтежим и необјашњивим болом.

Готово годину дана, цела јавност пажљиво прати ово мукотрпно суђење. Сви оптужени су се изјаснили да нису криви по оптужбама. Током суђења, изнет је низ материјалних доказа и сведочења. Свакодневно и свуда чујемо разне теорије завере, одбране засноване на наводном политичком прогону, намештаљке, безброј приговора… Али, нажалост, једна чињеница остаје неоспорна – Вање више нема.

Отели су је и одвели. Убили су је немилосрдно, на најбруталнији начин. Моје дете. Када бисмо чули за неки несрећан догађај у свету, говорила бих својим двема ћеркама да се такве ствари не дешавају у Македонији, у нашој земљи. Биле су далеко од мене.

Али десило се. И десило се мени, мојим најмилијима. И не сме се поновити. Ниједан родитељ не би требало да доживи оно што сам ја доживела, да пошаље своје дете у школу и пронађе га у ковчегу недељу дана касније. Вања није само број. Вања је била живот, са очима, са гласом, са плановима.

Била је ћерка, сестра, нећака, рођака, пријатељица. Имала је 13 година и, као и сваки ученик деветог разреда, радовала се дуго очекиваној матури. Правила је планове за зимски и летњи распуст са својим друговима из разреда и припремала се за нове изазове са којима ће се суочити у средњој школи – жалила је због раздвајања од својих другова из основне школе.

Вања је волела да гледа старе филмове из 70-их и 80-их. Знала је заставе и главне градове буквално сваке земље на свету. Када ју је нека тема занимала, детаљно ју је проучавала, проналазећи одговор на свако питање. Занимала ју је историја, а највише од свега је желела да проучава Холокауст - није могла да схвати како се такво зло могло догодити толиком броју људи.

Сваког јутра би се спремала за школу уз музику. И тог јутра – њеног последњег јутра, устала је, пустила своју омиљену песму и, певушећи, спремила се за школу. Испратила сам је до врата и рекла: 'Видимо се касније, мама.' То је био последњи пут да сам је видела.

Вања није доживела финалне испите. Није доживела путовања са својим друговима из разреда, није доживела изазове средње школе, нова пријатељства, прву љубав, стварање сопствене породице и остварење личних амбиција.

Читава генерација деце, Вањиних школских другова, доживела је интензивну трауму због њене насилне смрти. Дуго очекивану матуру дочекали су у сузама, не желећи да се забаве без своје другарице.

Вања је иза себе оставила шокиране и сломљене родитеље, рођаке, рођаке и пре свега – сестру која не зна како да настави свој живот. Њих двоје су одрасли са уверењем да ће, шта год да се деси, имати једно друго.

Дете које сам одгајила с љубављу, са пажњом, са сновима. И ти снови – сваки појединачни – су ми одузети. Хладнокрвно. Са злобом. Са нечовечношћу. Прошла је година и по. Али ја живим ту судбоносну недељу сваког дана. Како неко може показати моћ над животом који је тек почињао?

Ово суђење ми не даје мира. То је мој свакодневни пакао. Буди трауму, тугу и окреће траку бола изнова и изнова, као да сваки дан сахрањујем Вању. Али морам бити део процеса, не по избору, већ по нужности. Морам бити део процеса због Вање, али и због свих мајки. Хоће ли зло добити казну коју заслужује или ћемо послати поруку да живот детета не вреди ништа? Ваша части, вечери када су ме последњи пут одвели да видим своје мртво дете, рекла сам инспектору кроз сузе: 'Не дозволите да се ово деси још једном детету.'

Сада вам упућујем исти апел – у овој судници не судимо само за убиство Вање – судимо за право сваког детета у овој земљи да живи. Да расте. Да сања. Не дозволите да се ово понови. Такав злочин се не сме толерисати. Родитељи више не смеју да плачу и моле за правду. А сада ја тражим правду. Правду за Вању. Хвала вам".

Извор: Kurir.rs/Skopje 1