РЕЧИ КАО МЕЛЕМ: Дуго забрањивана Дучићева песма о српском страдању
У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу.
Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма "Врбас".
ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА ПАВЛА ВУИСИЋА: Бард српског глумишта написао чак ТРИ ТЕСТАМЕНТА, једна верзија годинама била цензурисана (ФОТО)
ИСТОРИЈСКИ ГОВОР ТИТА У ГЛИНИ: Овако је Броз говорио о Јасеновцу, за Павелића је рекао да је ЗВЕР и то није све! (ВИДЕО)
ДОБРОТА У НЕМОГУЋИМ ВРЕМЕНИМА: Ово је Диана Будисављевић, жена која је спасила више од 12.000 деце, па и "Дару"
Први пут је, као цитат, штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку "Уместо предговора" Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у "Вили на језеру".
У "Вили на Језеру" Дучић је писао, певао и плакао, читајући извештаје о страшним покољима Срба у Босни и у Павелићевој Хрватској. Ту је он спевао и своју песму "Врбас", за коју Слободан Јовановић каже:
- Његова песма "Врбас", испевана поводом покоља Срба у Босни, биће забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва, исто онако као Змајева "Вила", Јакшићево "Падајте, Браћо", Војислављево "На Вардару", Ракићево "На Газиместану".
У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу.
Врбас
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова -
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса -
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.