REČI KAO MELEM: Dugo zabranjivana Dučićeva pesma o srpskom stradanju
Izveštaje o pokoljima nad Srbima od strane ustaša, Dučić je prihvatio veoma teško. Plakao je, očajavao i tugovao nad tragedijom svog naroda. Tako je, 20.10.1941. godine, nastala njegova manje poznata, anatemisana pesma "Vrbas".
POSLEDNJA ŽELJA PAVLA VUISIĆA: Bard srpskog glumišta napisao čak TRI TESTAMENTA, jedna verzija godinama bila cenzurisana (FOTO)
ISTORIJSKI GOVOR TITA U GLINI: Ovako je Broz govorio o Jasenovcu, za Pavelića je rekao da je ZVER i to nije sve! (VIDEO)
DOBROTA U NEMOGUĆIM VREMENIMA: Ovo je Diana Budisavljević, žena koja je spasila više od 12.000 dece, pa i "Daru"
Prvi put je, kao citat, štampana u američkom izdanju Dučićevih sabranih dela 1951. godine, i to u odeljku "Umesto predgovora" Luke M. Pejovića. Iz prevelikog poštovanja prema mrtvom pesniku, Pejović nije želeo da svoj tekst nazove predgovorom. U njemu je opisao i poslednje Dučićeve dane, provedene kod rođaka Mihaila Dučića u "Vili na jezeru".
U "Vili na Jezeru" Dučić je pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i u Pavelićevoj Hrvatskoj. Tu je on spevao i svoju pesmu "Vrbas", za koju Slobodan Jovanović kaže:
- Njegova pesma "Vrbas", ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva "Vila", Jakšićevo "Padajte, Braćo", Vojislavljevo "Na Vardaru", Rakićevo "Na Gazimestanu".
U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.
Vrbas
Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova -
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.
Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirala:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.
Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.
Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.
Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.