ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ је творац СРЕТЕЊСКОГ УСТАВА: Место на коме почива крије нешто фантастично! (ФОТО)
Понеки Смедеревац ће знати да вам одговори на питање ко је сахрањен поред цркве на Старом гробљу, али највећи број грађана Србије не зна ни да ово место постоји.
А управо овде налази се последње почивалиште Димитрија Давидовића, творца Сретењског устава. Иронични би рекли - како је завршио свој живот, тако и почива – сам и заборављен.
Србија је већ након 1830. одрадила највећи део посла када је у питању територијално, политичко и културно ослобођење од Турске. Међутим, ускоро се повела борба око плена, јер је књаз Милош узео сву власт за себе. Иако је начелно договорено да ће бити донесен устав, којим би се Књажева власт ограничила, године су пролазиле, а до тога није дошло.
ВАТИКАН крио ЗЛАТО које су УСТАШЕ отимале од својих ЖРТАВА! Ево где је завршило покрадено БОГАТСТВО (ВИДЕО)
ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ О ДАНУ КАДА СУ УСТАШЕ ПОБИЛЕ 2.300 СРБА: Смрт Анђе, најлепше девојке у селу
За Србију и СРПСКУ ЧАСТ: Писмо Божидара Недића краљу Енглеске УЗДРМАЛО ЈЕ СВЕТ и још се не заборавља!
За то време, Димитрије Давидовић је био један од оних људи без којих би ослобођење од Турака представљало обичну смену на месту уздодршца, а позитивни ефекти би се osetilli само на џеповима неколицине. Димитрије је, још од почетка Првог устанка, био међу челницима културне револуције српског народа. Тај романтичарски пламен национализма понајјаче је горео у Бечу, где је српска емиграција, на челу са Давидовићем, даноноћно радила на помоћи српским устаницима, и моралној и материјалној.
У Бечу је српска културна елита нашла и најближе уточиште након слома Карађорђевог устанка, и одатле се на све начине борила да се пламен револуције не угаси. У ту сврху, Димитрије Давидовић се изборио да се у Бечу штампају Новине Сербске. Дневник који је уређивао, извештавао је о ситуацији на Балкану из српског угла, али и промовисао тада врло живахну српску културу.
Након успеха Другог српског устанка, као и бројни ученији Срби који су живели у Пешти, Бечу или Паризу, Димитрије Давидовић се вратио у Србију, да изграђује замрлу културу, али и буде Књазу на услузи.
Од самог доласка борио се за поновно покретање Новина Сербских у Србији, мада је у томе наишао на више проблема него у Бечу. Књаз Милош је у њега имао велико поверење, сматрао га је врло даровитим и ученим, али по мало уштогљеним чиновником.
Скоро читаву деценију Давидовић је радио у Милошевој служби, вршећи министарска или амбасадорска, односно повереничка места. Иако је био Милошев изасланик и у Једрену и у Цариграду, највише трага оставио је на месту “попечитеља“ за просвету. За његовог мандата, отворене су бројне школе по Србији, а он сам је неуморно радио на издавању, али и писању важних, пре свега историографских дела о српском народу.
На веома осетљиво место уредника Новина Србских, за чије је оснивање био међу најзаслужнијима, дошао је 1832. године. Како је то било једино масовно средство информисања, сваки број је био под великом лупом јавности, нарочито политичких актера. Милош, који није знао да чита, тражио би да му се сваки број детаљно прочита, при чему је често износио примедбе на Давидовићеве ставове. Јер, Димитрије је новине користио да износи политичке оцене и предлоге, које су наишле на велики отпор у Књажевој околини, иако је сам Књаз о њему имао позитивно мишљење.
Давидовићево инсистирање на прозападној орјентацији спољне политике, као и предлози о разилажењу са Русијом, политички су га удаљили од Књаза, мада је и даље остао уредник Новина Сербских, али и неуморни културни радник.
Истовремено, приватни живот му се распадао. Једно за другим, умирали су му чланови најуже породице, све док није 1834. године остао потпуно сам. Живео је од службене апанаже коју му је одредио књаз, али је њен највећи део одувек ишао на књижевне или штампарске подухвате. За разлику од бројних који су књажеву близину искористили за уносне трговачке уговоре или монополске послове, Давидовић је спонзорисао књижевна друштва, плаћао штампарије и опремао школе.
Политичка борба између властеле и Књаза ескалирала је у јануару 1835. када је у Милетиној буни Србија дошла на ивицу грађанског рата. Побуњени великаши су наоружани дошли у Крагујевац, а атмосфера је била на ивици инцидента. Пред њих је изашао Давидовић, који је успео да посредује између побуњених и Књаза.
Начелан договор је постигнут, израдиће се устав, којим ће се ограничити Милошева самовоља, а успоставити и принцип поделе власти. Након што је више сличних покушаја завршило неуспехом, задатак да напише устав добио је Димитрије Давидовић, личност око чије стручности није било спора, мада је политички многима био неподобан.
Неколико недеља касније, прво нацрт, а потом и читав Устав био је готов. Био је то један модеран правни акт, који је имао главни узор у француском Уставу из 1830. али је видљив био и утицај и идеја Устава САД. Писање Устава, који је донесен на Сретење 1835. требао је да буде врхунац Давидовићеве професионалне каријере, али претворио се у његову ноћну мору.
Либерализам којим је одисао Давидовићев Сретењски Устав згрозио је дворјане великих сила. Из Петрограда, Беча и Цариграда дошле су озбиљне примедбе на уставна решења, у то време сматраних преопасним за монархије које је плашио продор либералних идеја. Своје замерке, мада нешто другачије природе, имао је и Књаз Милош, као и многи који су га подржавали.
Сретењски устав, један од најважнијих правних аката у историји Србије, остао је на снази једва неколико седмица, а чини се да је највећу цену платио управо Давидовић.
Након што је укинут Сретењски устав, Димитрије је пао у немилост код Књаза, а његове новинарске активности му ни мало нису помагале.
Давидовић је, као уредник Новина Србских, нарочито за време Милетине буне, исцрпно извештавао о дагађањима у Србији. И касније, поводом активности везаних за доношење и укидање устава, Давидовић је кршио правила новинарства, која је одредио Књаз Милош.
У то доба, штампа је била дужна да, укратко, не објављује ништа што се на било који начин коси са званичном државном политиком. Димитрије, који је новинарски занат пекао у Бечу, једној од колевки бруталне булеварске штампе, није ни помишљао да се подвргне таквој врсти цензуре.
Али, иако је и на њега падала кривица због неуспешног Устава, Милош је Димитрију и више замерио што је, након изношења критика на рачун Устава, наставио да га брани у новинама.
- Ја сам мислио да је од свију наши учени људи најлуђИ Зорић, што иде по овом снегу, по чаршији, и пуца свеједнако из пушке, те лови врапце; И баш сам мислио да не има никога луђег од њега, а Ви, управ да вам кажем, још сте од њега луђи - стајало је у писму које је Димитрују послао кнез Милош.
Иако је размишљао и о много жешћим казнама, Књаз Милош је био, за своје појмове, прилично благ према Давидовићу, те је Димитрије прошао са отказом из новина, који се може сматрати неком врстом пензионисања.
Димитрије је, на известан начин, протеран из Београда, али је од Књаза добио кућу у центру Смедерева, као и земљу и годишњу апанажу. Међутим, Димитрије нимало није уживао у заслуженој пензији.
Како више није био у Књажевој милости, апанажа је често знала да касни, а Димитрије није био неко ко се могао бавити, нарочито у тим годинама, пољопривредом.
Без породице, често је самовао у беди, а остала су и писма у којима је књаза молио за додељивање обећаних средстава. Милошево срце било је неумољиво, мада су често постојали и кратки интервали у којима би Књаз и Мита поново били пријатељи.
Након три мучне године проведене у Смедереву, Димитрије Давидовић је умро у том граду 6. априла 1838. године. Његова сахрана у Смедереву прошла је необележено, а ниједне новине, па ни оне које је сам уређивао, нису пренеле вест да је преминуо.
Димитрије Давидовић је сахрањен на наобележеном месту, изван гробља, на ливади, вероватно на земљи коју му је дао Књаз Милош. Након неког времена, када је Милошева страховлада завршена, на Давидовићеву улогу у стварању српске државе и културе бачено је ново светло, и однос према њему се променио.
Пронађен је, мада не тако лако, његов необележен гроб, а Давидовићеви остаци су пренети у уређену гробницу на Смедеревском гробљу, где су сахрањене на посебном месту одмах поред цркве.
На надгробној плочи, као неки епитаф којим се описује живот покојника, неуобичајен за наше поднебље, написано је "ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ, САВ СРБИН".
На данашњи дан је почео ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК: Крвљу смо платили слободу и модерну државу
Водећи истраживач за ХОЛОКАУСТ тврди: "УСТАШЕ СУ БИЛЕ ГОРЕ ОД ФАШИСТА" (ФОТО)
ТИТО плаћао ЦИА и БНД да га шпијунирају? Ево како се десио ОБАВЕШТАЈНИ УСПЕХ ВЕКА! (ВИДЕО)
Мистериозна смрт БРАНКА МИЉКОВИЋА и данас изазива контроверзе: ДАНИЛУ КИШУ је саопштио нешто језиво (ВИДЕО)
Ово је мајка ПОСЛЕДЊЕГ ОБРЕНОВИЋА! Била је љубавница КРАЉА МИЛАНА, због које је напустио све (ВИДЕО)