Како је Тито завадио Београд и Париз: Због Алжира је пукло савезништво које је Србија деведесетих скупо платила

Српско-француски односи у јавности се најчешће памте кроз слике савезништва из Великог рата, пробоја Солунског фронта, захвалности Француској и чувене пароле „Волимо Француску као што је она волела нас“. Међутим, много пре распада Југославије и ратова деведесетих, у односима Београда и Париза отворила се дубока политичка пукотина о којој се у Србији ретко говори.

Та пукотина није настала на Балкану, већ у северној Африци, у Алжиру.

На данашњи дан, 5. јула 1830. године, француске трупе ушле су у Алжир, чиме је окончана власт Хусеина Деја, османског вазала и последњег владара Алжира пре француске колонијалне управе. Тај догађај означио је почетак француског присуства које ће трајати 132 године, све до 1962. године.

Француско освајање Алжира и крај једне епохе на Медитерану

Француска интервенција у Алжиру 1830. године у савременим расправама често се посматра искључиво кроз призму колонијализма. Ипак, историјски контекст био је сложенији. Алжир је вековима био једно од главних упоришта берберских гусара, који су нападали европске и америчке трговачке бродове, заробљавали посаде и учествовали у трговини робљем.

Историчари се и данас споре око тачних размера тог феномена. Процене Роберта Дејвиса, аутора студије о хришћанским робовима у северној Африци, говоре да је између 16. и 18. века у ропство могло бити одведено између милион и 1,25 милиона Европљана. Други аутори сматрају да су те бројке можда преувеличане, али нема спора да је гусарска активност северноафричких регентстава представљала озбиљан безбедносни и економски проблем за медитеранску пловидбу.

Француска је 1830. године војно поразила Алжир, али се првобитна експедиција убрзо претворила у дуготрајну колонијалну власт. Француско присуство у Алжиру није остало само војна операција против гусарских база, већ се развило у вишедеценијални систем колонијалне управе, насељавања, репресије и отпора локалног становништва.

Управо та двострука природа алжирског питања – безбедносна за Француску, колонијална за Алжирце – касније ће постати један од кључних спорова у међународној политици.

Рат који је поделио Француску, али и удаљио Париз од Београда

Године 1954. алжирски Фронт националног ослобођења, познат као ФЛН, покренуо је оружану борбу за независност од Француске. Рат је трајао до 1962. године и био је један од најкрвавијих процеса деколонизације у 20. веку. У њему су коришћене герилске акције, атентати, репресалије, масовна хапшења и бруталне методе са обе стране.

За Француску, Алжир тада није био само колонија у класичном смислу. Он је формално био део француске државе, подељен на департмане, са великом европском популацијом и огромним политичким значајем за унутрашњу стабилност земље. Зато је подршка било које стране силе алжирским побуњеницима у Паризу доживљавана као директно задирање у француски територијални интегритет.

Управо ту на сцену ступа Титова Југославија.

Београд је током рата отворено стао на страну алжирског покрета за независност. Југославија је ФЛН-у пружала политичку, дипломатску, медицинску и материјалну подршку. Рањеници ФЛН-а лечени су у југословенским болницама, алжирски кадрови добијали су обуку, а Београд је постао једна од важних европских адреса за међународну афирмацију алжирске борбе.

За југословенско руководство то је био део шире стратегије: изградња ауторитета у Трећем свету, јачање несврстаног покрета и представљање Југославије као државе која подржава антиколонијалне борбе. За Француску, међутим, то је изгледало сасвим другачије - као непријатељски потез земље са којом је постојала дубока савезничка традиција.

Југославија међу првима признала алжирску независност

Посебно осетљив тренутак био је 1961. године, када је Југославија признала алжирску независност и пре њеног коначног међународног заокруживања. Према доступним историјским изворима, Београд је то учинио 5. септембра 1961. године, током прве конференције несврстаних у Београду, чиме је постао прва европска држава која је признала Алжир.

Алжир је формално постао независан 1962. године, након споразума из Евијана и референдума о независности. Симболично, алжирски Дан независности обележава се 5. јула, на исти датум када је 1830. године почела француска власт над том земљом.

Тај потез Југославије у Алжиру је остао запамћен као чин солидарности. До данас се у алжирској јавности повремено истиче улога Тита и Југославије у подршци антиколонијалној борби. Међутим, из угла француске дипломатије, то је био један од тренутака у којима се Београд јасно сврстао против виталног интереса Париза.

Да ли је Београд потценио цену тог потеза?

Из данашње перспективе, кључно питање није само да ли је Југославија имала право да подржи деколонизацију. Имала је, као што су то чиниле и многе друге државе које су после Другог светског рата градиле спољнополитички идентитет на антиколонијализму. Питање је да ли је Београд разумео цену коју ће платити у односима са једном од најважнијих европских сила.

Француска није била мала колонијална сила на заласку. Била је нуклеарна сила у настајању, стална чланица Савета безбедности УН, чланица НАТО-а и један од стубова западноевропске политике. За малу или средњу државу на Балкану, однос са Паризом морао је да буде стратешки важан.

Управо зато део историчара и аналитичара сматра да је југословенска политика према Алжиру, ма колико била идеолошки доследна у оквиру несврстаности, дугорочно допринела слабљењу посебног поверења између Београда и Париза.

Срби су се деведесетих често позивали на савезничку прошлост са Француском и питали како је могуће да се Париз сврстао против српских интереса током распада Југославије. Међутим, француска перцепција није почињала само од 1914. или 1918. године. У њој је постојало и сећање на Хладни рат, на Титову политику према француском Алжиру и на чињеницу да је Београд, када је Паризу било најосетљивије, подржао његовог противника.

То не значи да се политика Француске деведесетих може објаснити само Алжиром. На њу су утицали НАТО, Европска заједница, немачко уједињење, распад СССР-а, ратови у Хрватској и БиХ, међународна медијска слика и француски унутрашњи политички интереси. Али алжирска епизода показује да српско-француски односи нису пукли преко ноћи.

Од историјског савезништва до хладне реалполитике

Односи држава не почивају само на емоцијама, споменицима и ратним успоменама. Они се граде и руше конкретним политичким потезима. Југославија је подршком ФЛН-у добила огроман престиж у арапском и афричком свету, али је истовремено озбиљно нарушила поверење са Француском.

За Титову дипломатију, Алжир је био доказ да Југославија има глобалну улогу и да може да буде глас антиколонијалног света. За француску дипломатију, то је био доказ да Београд више не размишља као савезник, већ као држава која је спремна да се, зарад сопственог идеолошког и међународног позиционирања, супротстави интересима Париза.

Зато се питање Алжира не може свести само на романтизовану причу о несврстанима, Титу и пријатељству са Трећим светом. Оно отвара много озбиљнију тему: колико је Југославија, градећи глобални престиж, потрошила део историјског капитала који је Србија имала у Европи.

А тај капитал, како се показало деценијама касније, није био неограничен.