ОСТАО ЕНИГМА КОЈА НЕМА ОДГОНЕТКУ: За Андрића нису имали физичку димензију - изузетак је била само једна особа
Изузетак је била само једна особа: Милица Бабић
Био је то врхунац једног живота, једне каријере и једне амбиције. Иво Андрић схватао је да је све што је радио на свом кривудавом, али увек сврховитом путу дошло до свог исходишта оденутог у највеће литерарно признање.
ПРВИ ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ У БЕОГРАДУ: Знате ли ко је имао привилегију да води овај разговор?
ТАЈНО ГРОБЉЕ У ВАЉЕВУ: Споменик хероју Другог светског рата избрисао јунаке Великог рата, успомену чува само ОН!
ЈЕЗИВА ПРИЧА О ПРВОМ СРПСКОМ ВАМПИРУ: Био је крволочнији од Саве Савановића, цела земља дрхтала од њега
Пошто је одиграо неколико врхунских театарских улога живота, након што је био младобосанац, изворни Југословен, врло кратко време масон, смирен у лику југословенског комунисте и српског писца, Андрић је потврдио да писац треба да буде учесник, али не предводник свога доба да би добио довољно простора и времена да напише своја велика дела.
Увек проницљив посматрач, стојећи ћутљив помало са стране, никад насмејан, никад собом задовољан, више сам него с неким, одан различитим политичким идејама, али само до страница својих забелешки, а никад до свог срца за које годинама нико није знао да ли је ичему поклоњено осим литератури - Андрић је за своје савременике остао енигма која нема одгонетку.
Таква су, говорило се, и његова дела.
Андрић је био наклоњен Србима пре свега, али је веома јасно био и за католичке фратре, врло одређено и за Турке (шта год данас против тога говорила нова муслиманска критика), неподељено наклоњен деци, јасно опредељен женама, па и сањарима, маштарима, новаторима, и супротно, тврдим вратарима, чуварима вере и крутог османлијског поретка - свима по мало, али никоме посебно.
Какве су то приче, чуло се још пре Другог светског рата; какви су то романи, многи су се запитали већ почетком педесетих година прошлог века? У њима нема кривих и правих, у њима нема сасвим добрих, а тек врло ретко налазе се несумњиво зли. Пате моћни због моћи, пате угњетени због немоћи.
Бранко Лазаревић пише: "Андрићева проза је као прозор који вазда показује најлепши, али увек исти видик."
Куда иде тај стегнути и зауздани брод, питају се и други? Што се у њега не унесе мало пијанства? Зашто нема бар мало раскалашности? Због чега писац не пише о зноју, крви и сузама својих јунака, већ су они пре морални принципи, него жива тела која ходају у простору?
Писац је, поновљено је у овим текстовима, исти као и његови јунаци, односно они су налик њему. Врло вероватно да је свет гледан кроз Андрићеве очи био сасвим налик његовим романима.
Упркос великим догађајима, револуцијама и краљеуморствима, упркос два светска рата са нечувеним зверствима - за једног посматрача тај свет је изгледао као борба неспојивих принципа и рвање људских нарави.
Чињеница је да Андрић није лако отписивао људе управо стога што их није лако ни приписивао у позитивне или блиске себи.
По свему што знамо, увек је настојао да нађе нешто што оправдава нечије поступке, па ма колико да се с њима није слагао.
Такав је био према обичним људима, такав и према покретима и њиховим вођама. Нико осим њега није успео да упозна три кључна историјска актера епохе - Хитлера, Стаљина и Тита - и да ни о једном не остави ниједну лошу реч!
Нико као Андрић није стигао до толиког броја читалаца, а да се у њиховом друштву није пре свега осећао нелагодно, а да је упркос томе, тај исти писац на другој страни, највећи део новчаног дела Нобелове награде, оставио за развој библиотечког фонда Босне и Херцеговине, односно управо тим читаоцима.
Али то је било нешто друго: то је било бескрвно, то је било на даљину.
Људи, могло би се стога рећи, тек с нешто претеривања, за Андрића нису имали физичку димензију.
Изузетак је била само једна особа: Милица Бабић.