АМЕРИЧКА СПОЉНА ПОЛИТИКА И БАЈДЕНОВА АДМИНИСТРАЦИЈА: Ко ће у свету одахнути, а ко стрепети?
Могућ повратак "хуманитарних интервенција", транснационализма, али и добрих страна Обамине оставштине
И док се многи питају хоће ли Трамп уопште предати власт, а неки саркастично већ замишљају финале култног филма "Скарфејс (Лице са ожиљком)" с Трампом у главној улози док забарикадиран "брани" Овалну собу, чињеница је да је свет кренуо даље и већ се припрема за нову Бајденову администрацију. Мало ко практикује претерани оптимизам по том питању, изузев део америчког бирачког тела које наивно верује да ће се сви проблеми у Америци чаробно решити поразом Трампа.
ХАОС У ПОПУЛАРНОМ СРПСКОМ ЛЕТОВАЛИШТУ: Аутомобили плутали улицама, поплављено стотине домова (ФОТО/ВИДЕО)
КАО ДА СЕ НЕШТО ПИТА: Алијев захваљује Ердогану! Руси јасни да само они могу бити у Карабаху
ПРЕМИЈЕР ВИШЕ НЕМА КОРОНУ: Потврђено другим негативним тестом
Неке ствари ће свакако остати исте, али неке би требало да се знатно промене, нарочито када говоримо о спољној политици јер се иста драстично променила и доласком Доналда Трампа на власт пре 4 године. Бајденова администрација сигурно неће бити континуитет Трампове, но хоће ли бити наставак Обамине? То је можда и кључно питање које се у поједностављеној верзији може и овако презентовати - хоће ли се Америка вратити тамо где је стала 2016. године?
Рецимо да добрим делом хоће јер је Трамп био велики изузетак. На крају крајева, сличнији стил владања имали су Буш и Обама него Обама и Трамп. По много чему Трамп је био спољнополитичка инверзија Обамине администрације.
Јасно, сам Трамп није се превише ни бавио спољном политиком, али је тај посао делегирао истомишљеницима и пустио је да амерички пут кроје људи који су имали поприлично другачији став од његових претходника. Остаће упамћено како Трамп није покренуо ни један нови амерички рат што је можда и најсвјетлија тачка његовог мандата (ко зна шта би било у другом...), али се никако не може рећи да је био "мирољубив" - далеко од тога.
Трампова доктрина, ако ћемо је тако звати, није се сводила на војни интервенционизам, али су зато други притисци, примарно санкцијама, били кудикамо снажнији. Могло би се чак аргументовано тврдити да је Трамп лично био противник тзв. "хуманитарних интервенција" што је у великој мери производ америчке либералне политичке струје. С друге стране он је одмах по ступању на власт дефинисао ко су амерички непријатељи те се на њих обрушио бруталним санкцијама - пре свега на Иран и социјалистичке владе Латинске Америке.
На крају је Трамп ипак био неуспешан. Није сломио Иран, иако је ситуација умало измакла контроли почетком ове године када је наредио атентат на генерала Касима Сулејманија. Стручњацима за смену режима поверио је Латинску Америку који су на разне начине покушали да сломе социјалистичку власт у Венецуели, али ни тамо нису успели. Тек донекле су успели у Боливији где је изведен десничарски државни удар, али кратког века - левичари су се већ вратили на власт.
Не може се рећи да је Трамп већ "првог дана" по доласку на власт агресивно кренуо према Кини, али како је његов мандат одмицао тако су се и односи између Вашингтона и Пекинга срозавали да би данас били на најнижим "гранама" још од времена када је Никсон покренуо детант (попуштање напетости, прим. аутора).
Однос према Русији био је у најмању руку енигматичан. Чинило се као да Трамп заиста жели нормализацију односа, барем на почетку, али је томе на крај стала америчка опозиција силовито гурајући теорију завере да је Трамп у дослуху с Путином те да је Русија својим уплитањем омогућила Трампу победу на изборима 2016. године. Ова операција, у ретроспективи, имала је за циљ само да спречи попуштање притиска према Русији и можемо рећи да је била успешна. На крају су односи између САД-а и Русије остали отприлике тамо где су и били пре доласка Трампа, можда чак и мало лошији.
Трамп се једноставно помирио са чињеницом да по том питању неће моћи ништа да учини. Лично није охрабривао притисак на Русију, као на пример према Кини, али није више био у стању чак ни да заустави властите званичнике који су наставили с "јуришањем" - његов државни секретар Мајк Помпео провео је добар део свог политичког деловања у функцији демонизовања руско-европског пројекта "Северни ток 2" тврдећи да ће исти бити огромна претња Европи.
Трамп је донекле држао најопасније "јастребове" подаље - успео је одстранити Џона Болтона на време и то је можда главни разлог зашто за време Трампа САД нису покренуле ни један нови рат.
Шта сада можемо очекивати с доласком Бајдена на власт? За почетак можемо рећи да је од њега тешко очекивати да ће се "опирати" јастребовима америчке спољне политике. Штавише, могао би их поприлично „угурати“ у своју администрацију. Наравно, политички „јастребови“ из редова демократа често су представљани као "голубице", али то не значи да су имало мање деструктивни - заправо су можда још и више јер немају опозицију. Природна опозиција америчким војним агресијама јесу демократски гласачи, али добар део њих је крајње лицемеран у својим уверењима и неће дизати глас против својих људи. По том кључу је Обама и успео с таквом лакоћом да "прода" агресију на Либију 2011. године. Републиканцу би то далеко теже пошло за руком (протести против Бушове инвазије на Ирак били су гигантских размера).
Мирољубиви демократа на власти у САД-у био би заиста добар исход по цели свет, али нажалост нисмо те среће. Тешко је сетити се рата којег Џо Бајден није подржао (да, подржао је и Бушову инвазију на Ирак).
Ипак, за неке земље би повратак Демократа требало да буде добра вест. Из Ирана поручују како ће бити опрезни, али јасно је да је ово исход којем су се надали. Бајден једноставно нема изговор да не врати САД у оквир нуклеарног споразума с Ираном из којег је Трамп изашао напрасито - вероватно како би угодио својим десничарским пријатељима из Израела. Ако би Бајден наставио Трамповим путем то би било заиста трагично - спој Трампове хистеричне мржње и демократског "хуманитарног интервенционизма" био би нови ниво нео-империјализма. Надајмо се да то ипак неће бити тако и да ће Бајден бар мало мислити на позитивну оставштину свог бившег шефа Барака Обаме.
Јер ако буде тако, однос с Ираном требало би хитно де-ескалирати и наставити даље ка потенцијалном успостављању дипломатских односа. Ирански народ одрадио је свој део посла - задржали су умерену струју на власти кроз 4 дуге године санкција и економских удараца Доналда Трампа. Сада је на Бајденовој администрацији да им се одужи. Исто важи и за Кубанце. Обама је пред крај мандата успоставио дипломатске односе с Кубом, а Трамп је то злокобно покушавао да уништи.
Вратимо се још мало на Блиски исток. Израел је увек могао да рачуна на америчку подршку, али ово с Трампом је било више од тога - ово су биле 4 године даривања Израела. Ако је игде требало тражити "дослух", онда је то требало бити на релацији Трамп-Израел, а не Трамп-Русија. Бењамин Нетањаху нипошто није срећан због одласка Трампа, али од њега је већ добио пуно - америчка амбасада у Јерусалиму, признање Голанске висоравни као дела Израела...
Саудијска Арабија исто није задовољна што Трамп одлази - чињеница да овог није било брига ко је брутално смакнуо Џамала Кашогија само је један детаљ. Ту је и однос према Ирану, а и планови о стварању тзв. "Арапског НАТО-а" против Техерана...
Турски председник Ердоган успео је да односе са САД-ом сроза чак и за време Трампа - што је "успех" имајући у виду да је Трамп избегавао да критикује Ердогана. Повратак Демократа у Белу кућу за Ердогана је велики изазов јер је он поприлично уверен да су они имали бар неке везе с покушајем војног удара у Турској у лето 2016. године.
Египатски председник ел-Сиси је у Трампу имао савезника у борби против "Муслиманске браће". У Бајдену? Можда не толико - нарочито ако ће овај наставити с Обамином политиком, а ел-Сиси добро зна ко је иницијално омогућио долазак исламиста на власт у Египту.
Између Обаме и тзв. политичког Ислама очито јесте постојала нека "тајна веза", но то не значи да ће тако бити и за време Бајденовог мандата.
Видћемо и шта ће бити по питању Сирије. Бајденов бивши шеф Обама рекао је још пре малтене деценије како Башар ал-Асад "мора да оде". Можда ће Џо да настави са том идејом, али му неће бити лако јер је у међувремену сиријска војска ослободила велики део земље. Ипак, чињеница да се у контексту нове администрације почиње са спомињањем имена као што је Сузан Рајс, "хуманитарни интервенционизам" могао би добити нови замах (поготово ако се у нову администрацију угура Хилари Клинтон...).
Какав ће бити однос Бајдена према Кини? Многи у САД-у (и шире) ће се сложити како је Трампово заоштравање према Кини дошло "у задњи час" пре но што Кина постане премоћна и по САД незаустављива сила. То може бити тачно, али то опет не значи да ће Бајден наставити његовим путем. Ствар је у погледу на свет, а перспективе су овде сасвим другачије. Трамп и људи око њега на свет гледају кроз нације и однос њихових снага. За либерале је појам нације већ давно дотрајали концепт и да нису морали да мисле на изборе то би и јавно признали. Из те перспективе Бајден би заправо могао нагло да одмрзне односе с Кином и врати их тамо где су и били пре доласка Трампа. Не зато што је Бајден "кинески човек" (како је Трамп тврдио за време кампање) већ због једноставне чињенице да великом бизнису, транснационалном бизнису, одговара америчко-кинеска симбиоза.
А Русија? Ових дана из Москве шаљу сигнале да их не забрињава што се Демократе враћају на власт, чак и да је то нешто што можда прижељкују. Тешко да је тако. Окршај Русије и САД-а сада се враћа у први план и ако су односи данас лошији, сутра ће постати још гори. За америчке либерале Русија (оваква Русија) је неприхватљива појава. Зашто? Зар није Кина далеко већа и конкретнија претња САД-у? Не ако говоримо о идеологији. И ту налазимо кључну разлику између Трампове и будуће Бајденове администрације. Трампу идеологије не значе пуно. Није га брига ко се води каквим начелима у којој држави, није га брига је л’ тамо напредују или назадају људска права. Систем који се с Бајденом враћа на власт не размишља тако. За њих је Русија "репетитор" који по свету шири конзервативна уверења и то сматрају опаснијим од било којег кинеског економског мегапројекта или модернизације кинеске војске.
Са друге стране, интернационалне организације као што су УН, СЗО и друге би требало да одахну јер Бајден неће "ратовати" против истих као што је Трамп.
У поприлично неугодној ситуацији се пак нашла Британија која се "кладила" на још један Трампов мандат. Сада би могли да заврше "одсечени" и од Европе и од Америке. Трамп је био анти-ЕУ настројен и то им је одговарало. С Бајденом ће односи између САД и ЕУ почети да се поправљају, а Британија ће остати "негде између" (не би изненадило да сада изненада попусте у преговорима с Бриселом!).
Доста тога ће се променити одласком Трампа. Неке ствари ће свакако ићи на боље, али тешко је рећи у којој размери. Некаквим имагинарним склапањем добрих елемената Трампове и будуће Бајденове администрације чак би се уредила Америка која није претња миру у свету, али тешко да ће то бити случај. Трамп се трудио да ради све обрнуто од претходне администрације и за очекивати је да ће тако учинити и Бајден.
Ипак, ствари унутар самих САД неће се преко ноћи нормализовати тако да не би чудило да се у наредним годинама САД све више баве собом, а мање светом (сада се хитно морају позабавити епидемијом која поново ескалира). Поларизација и унутрашње фрустрације досегле су изузетно висок ниво, а Бајден није особа која би могла да уједини две Америке, колико год то спомињао. Заправо све ово што спомињемо у вези односа његове администрације према спољном свету тек треба да се догоди, сама Бајденова администрација треба да се догоди. Последњих дана Трамп се бави голфом и тек повремено по Твитеру пише како је покраден на изборима, али тешко да ће све проћи тако мирно. Од данас до 20. јануара, када би Бајден и службено требало да постане 46. амерички председник, остало је још пуно дана, а ова крајње неугодна година још није готова...