AMERIČKA SPOLJNA POLITIKA I BAJDENOVA ADMINISTRACIJA: Ko će u svetu odahnuti, a ko strepeti?
Moguć povratak "humanitarnih intervencija", transnacionalizma, ali i dobrih strana Obamine ostavštine
I dok se mnogi pitaju hoće li Tramp uopšte predati vlast, a neki sarkastično već zamišljaju finale kultnog filma "Skarfejs (Lice sa ožiljkom)" s Trampom u glavnoj ulozi dok zabarikadiran "brani" Ovalnu sobu, činjenica je da je svet krenuo dalje i već se priprema za novu Bajdenovu administraciju. Malo ko praktikuje preterani optimizam po tom pitanju, izuzev deo američkog biračkog tela koje naivno veruje da će se svi problemi u Americi čarobno rešiti porazom Trampa.
HAOS U POPULARNOM SRPSKOM LETOVALIŠTU: Automobili plutali ulicama, poplavljeno stotine domova (FOTO/VIDEO)
KAO DA SE NEŠTO PITA: Alijev zahvaljuje Erdoganu! Rusi jasni da samo oni mogu biti u Karabahu
PREMIJER VIŠE NEMA KORONU: Potvrđeno drugim negativnim testom
Neke stvari će svakako ostati iste, ali neke bi trebalo da se znatno promene, naročito kada govorimo o spoljnoj politici jer se ista drastično promenila i dolaskom Donalda Trampa na vlast pre 4 godine. Bajdenova administracija sigurno neće biti kontinuitet Trampove, no hoće li biti nastavak Obamine? To je možda i ključno pitanje koje se u pojednostavljenoj verziji može i ovako prezentovati - hoće li se Amerika vratiti tamo gde je stala 2016. godine?
Recimo da dobrim delom hoće jer je Tramp bio veliki izuzetak. Na kraju krajeva, sličniji stil vladanja imali su Buš i Obama nego Obama i Tramp. Po mnogo čemu Tramp je bio spoljnopolitička inverzija Obamine administracije.
Jasno, sam Tramp nije se previše ni bavio spoljnom politikom, ali je taj posao delegirao istomišljenicima i pustio je da američki put kroje ljudi koji su imali poprilično drugačiji stav od njegovih prethodnika. Ostaće upamćeno kako Tramp nije pokrenuo ni jedan novi američki rat što je možda i najsvjetlija tačka njegovog mandata (ko zna šta bi bilo u drugom...), ali se nikako ne može reći da je bio "miroljubiv" - daleko od toga.
Trampova doktrina, ako ćemo je tako zvati, nije se svodila na vojni intervencionizam, ali su zato drugi pritisci, primarno sankcijama, bili kudikamo snažniji. Moglo bi se čak argumentovano tvrditi da je Tramp lično bio protivnik tzv. "humanitarnih intervencija" što je u velikoj meri proizvod američke liberalne političke struje. S druge strane on je odmah po stupanju na vlast definisao ko su američki neprijatelji te se na njih obrušio brutalnim sankcijama - pre svega na Iran i socijalističke vlade Latinske Amerike.
Na kraju je Tramp ipak bio neuspešan. Nije slomio Iran, iako je situacija umalo izmakla kontroli početkom ove godine kada je naredio atentat na generala Kasima Sulejmanija. Stručnjacima za smenu režima poverio je Latinsku Ameriku koji su na razne načine pokušali da slome socijalističku vlast u Venecueli, ali ni tamo nisu uspeli. Tek donekle su uspeli u Boliviji gde je izveden desničarski državni udar, ali kratkog veka - levičari su se već vratili na vlast.
Ne može se reći da je Tramp već "prvog dana" po dolasku na vlast agresivno krenuo prema Kini, ali kako je njegov mandat odmicao tako su se i odnosi između Vašingtona i Pekinga srozavali da bi danas bili na najnižim "granama" još od vremena kada je Nikson pokrenuo detant (popuštanje napetosti, prim. autora).
Odnos prema Rusiji bio je u najmanju ruku enigmatičan. Činilo se kao da Tramp zaista želi normalizaciju odnosa, barem na početku, ali je tome na kraj stala američka opozicija silovito gurajući teoriju zavere da je Tramp u dosluhu s Putinom te da je Rusija svojim uplitanjem omogućila Trampu pobedu na izborima 2016. godine. Ova operacija, u retrospektivi, imala je za cilj samo da spreči popuštanje pritiska prema Rusiji i možemo reći da je bila uspešna. Na kraju su odnosi između SAD-a i Rusije ostali otprilike tamo gde su i bili pre dolaska Trampa, možda čak i malo lošiji.
Tramp se jednostavno pomirio sa činjenicom da po tom pitanju neće moći ništa da učini. Lično nije ohrabrivao pritisak na Rusiju, kao na primer prema Kini, ali nije više bio u stanju čak ni da zaustavi vlastite zvaničnike koji su nastavili s "jurišanjem" - njegov državni sekretar Majk Pompeo proveo je dobar deo svog političkog delovanja u funkciji demonizovanja rusko-evropskog projekta "Severni tok 2" tvrdeći da će isti biti ogromna pretnja Evropi.
Tramp je donekle držao najopasnije "jastrebove" podalje - uspeo je odstraniti Džona Boltona na vreme i to je možda glavni razlog zašto za vreme Trampa SAD nisu pokrenule ni jedan novi rat.
Šta sada možemo očekivati s dolaskom Bajdena na vlast? Za početak možemo reći da je od njega teško očekivati da će se "opirati" jastrebovima američke spoljne politike. Štaviše, mogao bi ih poprilično „ugurati“ u svoju administraciju. Naravno, politički „jastrebovi“ iz redova demokrata često su predstavljani kao "golubice", ali to ne znači da su imalo manje destruktivni - zapravo su možda još i više jer nemaju opoziciju. Prirodna opozicija američkim vojnim agresijama jesu demokratski glasači, ali dobar deo njih je krajnje licemeran u svojim uverenjima i neće dizati glas protiv svojih ljudi. Po tom ključu je Obama i uspeo s takvom lakoćom da "proda" agresiju na Libiju 2011. godine. Republikancu bi to daleko teže pošlo za rukom (protesti protiv Bušove invazije na Irak bili su gigantskih razmera).
Miroljubivi demokrata na vlasti u SAD-u bio bi zaista dobar ishod po celi svet, ali nažalost nismo te sreće. Teško je setiti se rata kojeg Džo Bajden nije podržao (da, podržao je i Bušovu invaziju na Irak).
Ipak, za neke zemlje bi povratak Demokrata trebalo da bude dobra vest. Iz Irana poručuju kako će biti oprezni, ali jasno je da je ovo ishod kojem su se nadali. Bajden jednostavno nema izgovor da ne vrati SAD u okvir nuklearnog sporazuma s Iranom iz kojeg je Tramp izašao naprasito - verovatno kako bi ugodio svojim desničarskim prijateljima iz Izraela. Ako bi Bajden nastavio Trampovim putem to bi bilo zaista tragično - spoj Trampove histerične mržnje i demokratskog "humanitarnog intervencionizma" bio bi novi nivo neo-imperijalizma. Nadajmo se da to ipak neće biti tako i da će Bajden bar malo misliti na pozitivnu ostavštinu svog bivšeg šefa Baraka Obame.
Jer ako bude tako, odnos s Iranom trebalo bi hitno de-eskalirati i nastaviti dalje ka potencijalnom uspostavljanju diplomatskih odnosa. Iranski narod odradio je svoj deo posla - zadržali su umerenu struju na vlasti kroz 4 duge godine sankcija i ekonomskih udaraca Donalda Trampa. Sada je na Bajdenovoj administraciji da im se oduži. Isto važi i za Kubance. Obama je pred kraj mandata uspostavio diplomatske odnose s Kubom, a Tramp je to zlokobno pokušavao da uništi.
Vratimo se još malo na Bliski istok. Izrael je uvek mogao da računa na američku podršku, ali ovo s Trampom je bilo više od toga - ovo su bile 4 godine darivanja Izraela. Ako je igde trebalo tražiti "dosluh", onda je to trebalo biti na relaciji Tramp-Izrael, a ne Tramp-Rusija. Benjamin Netanjahu nipošto nije srećan zbog odlaska Trampa, ali od njega je već dobio puno - američka ambasada u Jerusalimu, priznanje Golanske visoravni kao dela Izraela...
Saudijska Arabija isto nije zadovoljna što Tramp odlazi - činjenica da ovog nije bilo briga ko je brutalno smaknuo Džamala Kašogija samo je jedan detalj. Tu je i odnos prema Iranu, a i planovi o stvaranju tzv. "Arapskog NATO-a" protiv Teherana...
Turski predsednik Erdogan uspeo je da odnose sa SAD-om sroza čak i za vreme Trampa - što je "uspeh" imajući u vidu da je Tramp izbegavao da kritikuje Erdogana. Povratak Demokrata u Belu kuću za Erdogana je veliki izazov jer je on poprilično uveren da su oni imali bar neke veze s pokušajem vojnog udara u Turskoj u leto 2016. godine.
Egipatski predsednik el-Sisi je u Trampu imao saveznika u borbi protiv "Muslimanske braće". U Bajdenu? Možda ne toliko - naročito ako će ovaj nastaviti s Obaminom politikom, a el-Sisi dobro zna ko je inicijalno omogućio dolazak islamista na vlast u Egiptu.
Između Obame i tzv. političkog Islama očito jeste postojala neka "tajna veza", no to ne znači da će tako biti i za vreme Bajdenovog mandata.
Vidćemo i šta će biti po pitanju Sirije. Bajdenov bivši šef Obama rekao je još pre maltene decenije kako Bašar al-Asad "mora da ode". Možda će Džo da nastavi sa tom idejom, ali mu neće biti lako jer je u međuvremenu sirijska vojska oslobodila veliki deo zemlje. Ipak, činjenica da se u kontekstu nove administracije počinje sa spominjanjem imena kao što je Suzan Rajs, "humanitarni intervencionizam" mogao bi dobiti novi zamah (pogotovo ako se u novu administraciju ugura Hilari Klinton...).
Kakav će biti odnos Bajdena prema Kini? Mnogi u SAD-u (i šire) će se složiti kako je Trampovo zaoštravanje prema Kini došlo "u zadnji čas" pre no što Kina postane premoćna i po SAD nezaustavljiva sila. To može biti tačno, ali to opet ne znači da će Bajden nastaviti njegovim putem. Stvar je u pogledu na svet, a perspektive su ovde sasvim drugačije. Tramp i ljudi oko njega na svet gledaju kroz nacije i odnos njihovih snaga. Za liberale je pojam nacije već davno dotrajali koncept i da nisu morali da misle na izbore to bi i javno priznali. Iz te perspektive Bajden bi zapravo mogao naglo da odmrzne odnose s Kinom i vrati ih tamo gde su i bili pre dolaska Trampa. Ne zato što je Bajden "kineski čovek" (kako je Tramp tvrdio za vreme kampanje) već zbog jednostavne činjenice da velikom biznisu, transnacionalnom biznisu, odgovara američko-kineska simbioza.
A Rusija? Ovih dana iz Moskve šalju signale da ih ne zabrinjava što se Demokrate vraćaju na vlast, čak i da je to nešto što možda priželjkuju. Teško da je tako. Okršaj Rusije i SAD-a sada se vraća u prvi plan i ako su odnosi danas lošiji, sutra će postati još gori. Za američke liberale Rusija (ovakva Rusija) je neprihvatljiva pojava. Zašto? Zar nije Kina daleko veća i konkretnija pretnja SAD-u? Ne ako govorimo o ideologiji. I tu nalazimo ključnu razliku između Trampove i buduće Bajdenove administracije. Trampu ideologije ne znače puno. Nije ga briga ko se vodi kakvim načelima u kojoj državi, nije ga briga je l’ tamo napreduju ili nazadaju ljudska prava. Sistem koji se s Bajdenom vraća na vlast ne razmišlja tako. Za njih je Rusija "repetitor" koji po svetu širi konzervativna uverenja i to smatraju opasnijim od bilo kojeg kineskog ekonomskog megaprojekta ili modernizacije kineske vojske.
Sa druge strane, internacionalne organizacije kao što su UN, SZO i druge bi trebalo da odahnu jer Bajden neće "ratovati" protiv istih kao što je Tramp.
U poprilično neugodnoj situaciji se pak našla Britanija koja se "kladila" na još jedan Trampov mandat. Sada bi mogli da završe "odsečeni" i od Evrope i od Amerike. Tramp je bio anti-EU nastrojen i to im je odgovaralo. S Bajdenom će odnosi između SAD i EU početi da se popravljaju, a Britanija će ostati "negde između" (ne bi iznenadilo da sada iznenada popuste u pregovorima s Briselom!).
Dosta toga će se promeniti odlaskom Trampa. Neke stvari će svakako ići na bolje, ali teško je reći u kojoj razmeri. Nekakvim imaginarnim sklapanjem dobrih elemenata Trampove i buduće Bajdenove administracije čak bi se uredila Amerika koja nije pretnja miru u svetu, ali teško da će to biti slučaj. Tramp se trudio da radi sve obrnuto od prethodne administracije i za očekivati je da će tako učiniti i Bajden.
Ipak, stvari unutar samih SAD neće se preko noći normalizovati tako da ne bi čudilo da se u narednim godinama SAD sve više bave sobom, a manje svetom (sada se hitno moraju pozabaviti epidemijom koja ponovo eskalira). Polarizacija i unutrašnje frustracije dosegle su izuzetno visok nivo, a Bajden nije osoba koja bi mogla da ujedini dve Amerike, koliko god to spominjao. Zapravo sve ovo što spominjemo u vezi odnosa njegove administracije prema spoljnom svetu tek treba da se dogodi, sama Bajdenova administracija treba da se dogodi. Poslednjih dana Tramp se bavi golfom i tek povremeno po Tviteru piše kako je pokraden na izborima, ali teško da će sve proći tako mirno. Od danas do 20. januara, kada bi Bajden i službeno trebalo da postane 46. američki predsednik, ostalo je još puno dana, a ova krajnje neugodna godina još nije gotova...