Анализа за велику бригу: Трамп можда покреће најбржу трку у нуклеарном наоружавању од Хладног рата

Тада је, према извештајима, Трамп са уобичајеном грандиозношћу предложио да га председник Роналд Реган именује за "амбасадора са пуним овлашћењима", уверавајући да би окончао Хладни рат "за један сат".

Од тада, Трамп готово да никада није престајао да говори о ублажавању опасности од нуклеарног оружја. У свом првом председничком мандату, недуго пре него што је отпутовао на озлоглашени самит с Владимиром Путином у Хелсинкију 2018. године, Трамп је нуклеарно оружје назвао "највећим проблемом на свету" и сажео пред новинарима оно што је желео да постигне: "Нема више нуклеарног оружја нигде на свету." Трамп је исту тему више пута потенцирао и током свог другог мандата, непрекидно упозоравајући на "трећи светски рат". У фебруару је изјавио: "Нема разлога да правимо потпуно ново нуклеарно оружје. Већ га имамо превише."

Зато је више него чудно то што је Трамп, за мање од три месеца као председник, већ покренуо супротан тренд: потенцијално најбрже и најопасније убрзање глобалне нуклеарне пролиферације још од раних дана Хладног рата, пише Политицо.

Нове нуклеарне силе више нису само одметничке државе које су годинама биле у фокусу америчке забринутости, попут Ирана и Северне Кореје. Све чешће о нуклеарном наоружавању размишљају дугогодишњи амерички савезници – од Немачке до Јужне Кореје, Јапана и Саудијске Арабије. Суочени с могућношћу америчког повлачења из безбедносних обавеза, све више земаља сада отворено говори о прихватању нуклеарног оружја – и што је још више забрињавајуће – о његовом распоређивању у случају избијања непријатељстава.

Не постоје ни докази да је Трампова администрација, у силном заносу који је Трамп описао као "најуспешнији" почетак председништва у историји САД, уопште почела да разматра последице овако контрадикторне политике.

Нуклеарна бомба

Колико се треба плашити нуклеарног армагедона? Фото: Берит Kessler / Panthermedia / Профимедиа
Портпарол Савета за националну безбедност, Џејмс Хјуит, није директно одговорио на питање да ли Трамп заправо жели да отвори пут савезницима да прибаве нуклеарно оружје док преузимају већу одговорност за своју регионалну безбедност. Али Хјуит је рекао: "Председник Трамп је више пута упозоравао да је нуклеарно уништење највећа претња човечанству и посвећен је политици која промовише нуклеарну непролиферацију широм света."

Нуклеарни стручњаци, међутим, истичу да администрација тренутно има веома мало кадра који се бави овим питањем. Неколико кандидата из Министарства одбране, Стејт департмента и Националне администрације за нуклеарну безбедност још чека потврду Сената. На нивоу Савета за националну безбедност, још није именован ни директор за контролу наоружања.

"Чуо сам да је то права пустош", рекао је Мет Кослоу, који је радио у Пентагону у канцеларији за нуклеарну и ракетну одбрану током Трамповог првог мандата. "Тамо једноставно нема никога. А они који јесу ту, толико су танко распоређени да то изазива парализу." Као резултат тога, додаје, "не верујем да Трампова администрација уопште има формиран став о томе да ли савезници треба да постану нуклеарне силе. Мислим да постоје подељена мишљења."

Ипак, јасно је да Трампово сигнализирање о глобалном повлачењу америчког безбедносног кишобрана производи убрзани тренд ка изградњи – или барем разматрању распоређивања – нуклеарног оружја. Потенцијални амерички противници, као и савезници, изражавају збуњеност чињеницом да нико у Трамповој администрацији не изгледа вољан ни способан да се озбиљно позабави овим питањем.

У Пекингу, кинески званичници изражавају све већу забринутост да "регионална безбедност постаје све фрагментиранија и да ће ускоро морати да се суоче с више нуклеарних или потенцијално нуклеарних земаља у Азији", каже Франческа Ђованини, руководилац Пројекта за управљање атомом на Харвардској Кенедијевој школи, која се крајем марта састала са кинеским званичницима. Проблем је, каже она, што Кинези "апсолутно немају представу кога ће Трамп именовати за питања контроле наоружања. Трампов тим једноставно нема стручњаке који би доносили такве одлуке."

Један од високих званичника који је тек потврђен у Сенату, заменик министра одбране за политику Елбриџ Колби, један је од најгласнијих заговорника да европски и азијски савезници знатно ојачају сопствену одбрану. Прошле године је за јужнокорејску агенцију Yonhap News изјавио да ће Јужна Кореја морати да преузме "примарну, практично потпуну одговорност" за своју безбедност и додао да Вашингтон не би требало да санкционише Сеул ако се одлучи на развој нуклеарног оружја.

"Није рационално да изгубимо више америчких градова само да бисмо се обрачунали са Северном Корејом", рекао је Колби. Током сведочења пред Сенатом у марту, Колби је такође рекао да Трамп сматра да Тајван мора да повећа издвајања за одбрану са мање од 3% на око 10% БДП-а како би одвратио рат с Кином – што ке повећање које је тајвански премијер Чо Ђунг-тај назвао "немогућим".

Многи амерички савезници сада имају осећај да Трамп напушта цео послератни глобални систем и враћа свет у сурову трку за моћи, у којој велике силе доминирају својим регионима, а мале земље се боре саме.

Државни секретар Марко Рубио то је практично и рекао у интервјуу с конзервативном коментаторком Меган Кели 30. јануара, када је признао да је хегемонија САД била "историјска аномалија".

"То је био резултат краја Хладног рата, али на крају се морало вратити ка мултиполарном свету, са више великих сила у различитим деловима планете", рекао је Рубио.

"Порука која долази из САД је да је Трампова спољнополитичка доктрина заснована на сферама утицаја. Русија може да узме Украјину. Кина може да узме Тајван", рекао је Карл Фридхоф, стручњак за безбедност Источне Азије при Чикашком савету за глобална питања.

Као резултат тога, неки стручњаци за националну безбедност упозоравају да би ово могао постати најнестабилнији период још од раних дана Хладног рата – али овај пут с много више нуклеарног оружја на много више места.

"Људи изван САД ово много јасније виде", додаје Фридхоф.

Нуклеарне претње постају локалне

Опасност коју нуклеарно оружје представља у 21. веку све више поприма облик који се знатно разликује од оног из 20. века.

Током деценија Хладног рата, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез изградили су огромне арсенале нуклеарних ракета које су могле бити лансиране из ваздуха, са земље и мора. Разорна моћ тог оружја навела је ове две силе да закључе низ споразума о контроли наоружања, што је на крају довело до смањења величине тих арсенала.

За разлику од, како се чини, равнодушног приступа администрације Доналда Трампа контроли наоружања — током свог првог мандата Трамп је напустио неколико споразума везаних за нуклеарно оружје, укључујући и Споразум о нуклеарним ракетама средњег домета из 1987. године који су потписали Роналд Реган и совјетски лидер Михаил Горбачов — његови претходници у Белој кући још од 1950-их активно су радили на спречавању појаве нових нуклеарних држава. Током Хладног рата и дуго након њега, Вашингтон је предводио интензивну кампању за обуздавање ширења нуклеарног оружја.

Током 1950-их и 1960-их, "између 30 и 40 земаља започело је програме нуклеарне енергије с намером да их потенцијално искористе и у војне сврхе", рекао је Бред Робертс, директор Центра за истраживање глобалне безбедности при Националној лабораторији Лоренс Ливермор. Инспирисан програмом Двајта Ајзенхауера "Атоми за мир", Џон Ф. Кенеди и Линдон Џонсон снажно су се залагали за Уговор о неширењу нуклеарног оружја (НПТ), који је потписан 1970. године и до данас остаје темељ глобалне политике непролиферације, а потписала га је 191 држава.

Крајем 1980-их и почетком 1990-их појавила се забринутост да би распад Совјетског Савеза могао довести до "лутајућих нуклеарки" и да би новоформиране независне државе могле постати наоружане нуклеарним оружјем. Као резултат тога, три бивше совјетске републике — Украјина, Казахстан и Белорусија — биле су под притиском да се одрекну нуклеарног оружја које се налазило на њиховим територијама. Године 1998. председник Бил Клинтон је упутио очајнички апел пакистанском премијеру Навазу Шарифу да не тестира бомбу; након што је Шариф одбио, Клинтон је увео санкције. Коначно, средином 1990-их, Клинтонова администрација успешно је издејствовала да се НПТ продужи са 25 година на неограничено трајање. Међу земљама које су на крају одустале од активних нуклеарних програма биле су: Аргентина, Аустралија, Бразил, Италија, Јужна Африка, Јужна Кореја, Шведска, Швајцарска, Тајван и Југославија.

Данас, углавном захваљујући свој тој дипломатској активности предвођеној Вашингтоном, у свету постоји само девет нуклеарних сила, као што је то случај већ деценијама: Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Кина, Француска, Индија, Израел, Пакистан, Русија и, најновија, Северна Кореја.

Међутим, неке од земаља које су некада одустале од нуклеарних програма сада преиспитују те одлуке — заједно с неким новим потенцијалним нуклеарним силама. Шта ће Трамп учинити поводом тога, поново остаје велико питање. Када Трамп говори о "денуклеаризацији", углавном се фокусира на прве три земље с листе, које и даље поседују највеће арсенале, и о контроли наоружања говори као да је то нешто што и даље могу да одлуче само лидери суперсила међу собом.

Међутим, све више земаља које нису глобалне силе, већ се суочавају с претњама из суседства или од регионалних ривала — попут Русије у Европи или Ирана на Блиском истоку — те тежи прибављању нуклеарног оружја. То значи да нуклеарна једначина све више постаје регионална стратешка слагалица с глобалним последицама.

Ево како то изгледа.

Европа

У Немачкој — земљи у којој је чак и разговор о нуклеарном оружју донедавно био политичка табу тема — вероватни будући канцелар Фридрих Мерц није искључио могућност развијања нуклеарног оружја у интервјуу из марта. Мерц је такође рекао да би Берлин требало да започне разговоре о проширењу француског и британског нуклеарног одвраћања на целу Европу, и наговестио да је Немачка можда коначно спремна да подржи француски, повремено активни, повремено пасивни, притисак за стратешку аутономију Европе од Сједињених Држава. Француски председник Емануел Макрон предложио је проширење француског нуклеарног кишобрана; 18. марта изјавио је да ће Француска 2035. године распоредити своје Рафале, ловце опремљене субсоничним нуклеарним бојевим главама дуж границе са Немачком.

У Пољској, чланици НАТО на првој линији, премијер Доналд Туск је у марту постао први лидер те земље који је наговестио могући нуклеарни правац, рекавши у говору да би његова нација требало да "искористи прилике у вези са нуклеарним оружјем". Такође је сугерисао да је Украјина направила грешку када се 1990-их одрекла свог нуклеарног арсенала, чиме се учинила рањивом на руску агресију.

Што се тиче саме Украјине, која се осећа напуштеном од стране Вашингтона у суочавању са руском агресијом, председник Володимир Зеленски отворено говори о обнови нуклеарног одвраћања. "Или ће Украјина имати нуклеарно оружје, које ће нас штитити, или ће Украјина бити чланица НАТО", изјавио је Зеленски прошлог октобра.

Према украјинским извештајима, Зеленски је рекао да му је Трамп, током састанка пре америчких избора у новембру, рекао: "Твоје размишљање је поштено." Званичници из Трамповог окружења касније су јасно поручили да Украјина неће постати чланица НАТО.

"Замислите да сте Зеленски и да вас присиљавају на неповољан мир с Русијом без адекватних безбедносних гаранција — шта вам је најбоља опција?", рекао је Данијел Сервер са Факултета за напредне међународне студије Џонс Хопкинс. "Да ли би Украјинци то технички могли да изведу? Наравно. Погледајте шта су постигли у овом рату. Знају свој посао. Руковали су великим количинама нуклеарног материјала. Имају добре физичаре и одличне инжењере. Исто важи и за Пољску, Немачку, Јапан или Тајван."

На дуже стазе, ни француске гаранције о нуклеарном одвраћању вероватно неће бити довољне за многе европске државе. "Да ли би Пољаци то сматрали кредибилним? Ни најмање. Вероватно ни Немци", рекао је Робертс, који предвиђа будућност са новим регионалним групацијама нуклеарно наоружаних држава, укључујући и нордијске земље.

Блиски исток

На Блиском истоку, стручњаци сматрају да је Иран доведен у стратешки ћошак након што је Израел десетковао његове прокси снаге, посебно Хезболах у Либану, те да су ирански лидери сада више него икада мотивисани да направе нуклеарну бомбу.

Током свог првог председничког мандата, Трамп је повукао САД из споразума који је Обамина администрација, заједно с партнерима, постигла с иранским режимом, а којим је ирански нуклеарни програм био замрзнут у замену за ублажавање санкција. Откако је Трамп окончао тај споразум, Иран је убрзао развој свог програма, а према тренутним проценама, веома је близу производњи уранијума квалитета погодног за оружје и удаљен је само месецима — а не годинама — од довршавања нуклеарне бомбе.

И турски председник Реџеп Тајип Ердоган и саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман наговестили су да би копирали иранске нуклеарне капацитете ако Техеран дође до бомбе. Турска ће ове године пустити у рад своју прву нуклеарну електрану Акују, изграђену у сарадњи с Русијом. Бројни извештаји током година указују и на то да Саудијска Арабија можда има тајни дипломатски договор с Пакистаном, по којем би Ријад могао брзо да прибави нуклеарно оружје из Исламабада, који је своју бомбу развио 1990-их уз саудијско финансирање. (Саудијска Арабија негира постојање таквог договора.)

Трамп сада покушава да поново покрене нуклеарне преговоре с Ираном, обећавши да програм мора бити потпуно демонтиран. Иран шаље помешане сигнале о томе колико је заинтересован за постизање договора. Представници обе земље одржали су први, прелиминарни састанак у суботу у Оману.

Све се то дешава у тренутку када је регион нестабилнији него што је био деценијама, након напада Хамаса на Израел 2023. године, и раста забринутости да је нови рат на Блиском истоку неизбежан. Сједињене Државе и Израел запретили су да ће извести нападе на иранска нуклеарна постројења, што би додатно дестабилизовало регион. А земље које су некада експериментисале с нуклеарним програмима, чак и Бразил, "врло пажљиво прате ове догађаје", рекао је Робертс.

Источна Азија

Нуклеарна политика Трампове администрације према Индо-Пацифику за сада је мање јасна. За разлику од његовог изненадног прекора европских савезника у фебруару, министар одбране Пит Хегсет током посете Токију крајем марта описао је Јапан као "незаменљивог партнера у одвраћању комунистичке кинеске војне агресије".

Међутим, још од свог првог мандата, Трамп и високи одбрамбени званичници врше снажан притисак на азијске савезнике да изграде сопствену одбрану. Као резултат тога, у Јужној Кореји, па чак и у Јапану — где је градња нуклеарне бомбе некада била потпуно незамислива после Хирошиме и Нагасакија — сада се све чешће говори о прихватању нуклеарног оружја, у неком облику.

"Дебата о нуклеарном оружју и даље је табу тема у јапанском друштву, али од руске инвазије на Украјину, Јапан се потпуно тргао и почео озбиљно да разматра какву додатну војну моћ треба да поседује", каже Ђунџиро Шида, стручњак за националну безбедност са Универзитета Меио на Окинави, где је стационирано око половине од укупно 50.000 америчких војника у Јапану.

Дана 7. марта, у стилу типичном за Трампа када говори о савезничком "коришћењу америчке великодушности", председник САД је оптужио Јапан за паразитирање. "Имамо сјајан однос с Јапаном, али имамо и чудан договор с њима — ми треба да штитимо њих, али они не морају да штите нас", рекао је Трамп новинарима у Овалном кабинету. "Успут, они зарађују богатство на нама, економски... Заиста се питам — ко прави те договоре?"

Као резултат овог америчког притиска, Шида каже да нови јапански премијер Шигеру Ишиба сада подржава позив бившег премијера Шинза Абеа на "нуклеарно дељење" — дипломатски израз за дозволу да се нуклеарне ракете први пут распореде на јапанској територији. У изјави прошле јесени, Ишиба је предложио "азијску верзију НАТО" која би "морала конкретно да размотри америчко дељење нуклеарног оружја или његово увођење у регион".

Јужнокорејски политичари отишли су и корак даље. У јануару — недељу дана пре Трампове инаугурације — политички уздрмани председник Јужне Кореје, Јун Сук Јеол, по први пут је изјавио да би његова земља могла да размотри изградњу нуклеарног оружја због све већих претњи из нуклеарно наоружане Северне Кореје. Јун је у међувремену смењен након што је прошле године прогласио ванредно стање. Али чак ни његов вероватни наследник, Ли Џае-мјунг, лидер главне опозиционе Демократске партије Кореје — која је раније оштро била против нуклеарног наоружавања — није искључио ту могућност.

"Откако је Јун то поменуо, ниједан политичар с прогресивне стране није објаснио зашто Кореји није потребно нуклеарно оружје", каже Фридоф, стручњак за безбедност у Источној Азији.

Као и у Јапану, дебата у Кореји не иде до краја у правцу отворене подршке бомби. Јужнокорејски политичари радије говоре о политици "нуклеарне латентности" — што у суштини значи да земља постаје способна да брзо развије нуклеарне бомбе ако то постане неопходно.

Али Јапан и Јужна Кореја, дугогодишњи ривали, помно прате једни друге и потез једне стране ка нуклеарном наоружању готово сигурно би испровоцирао другу. "Јужнокорејски политичари и академици брину да Јапан има више капацитета за развој нуклеарног оружја, јер Јапан има много плутонијума", каже Шида, захваљујући својим нуклеарним електранама којих има 64.

Чак и на Тајвану — који је под сталном претњом од кинеске инвазије, али је под притиском Вашингтона да остане ненуклеаран — могло би доћи до обнове интересовања за нуклеарно оружје. Тајванци су два пута у прошлости били на мети инспектора Међународне агенције за атомску енергију због сумњивих активности са фисионим материјалом. Као и другде, Трампова администрација снажно притиска Тајпеј да преузме већу одговорност за сопствену одбрану.

Сфере утицаја

Ипак, постоји још дуг пут од самих разговора о прављењу бомбе до њене стварне израде.

Разлог? "Улазак у нуклеарни клуб један је од политички најопаснијих и најскупљих потеза које нека земља може да повуче", каже Ђованини са Харварда. "То није нешто што се деси преко ноћи — као да је данас нулти дан, а сутра си нуклеарна сила. Мораш да изградиш комплетну инфраструктуру и да се повучеш из НПТ-а, тј. Уговора о неширењу нуклеарног оружја". Као што је Северна Кореја открила, огромна стигма, а често и санкције, прате сваку земљу која се повуче из тог споразума.

А управо је Вашингтон био предводник напора да се уведу санкције и изолација за оне који прекрше НПТ. Зато ће много тога зависити од сигнала које Трампова администрација пошаље својим савезницима у наредним месецима — о томе колико жели да они постану самосталнији у погледу одбране и колико јој је прихватљиво да нуклеарно оружје буде део тог пакета. "И даље нема јасног правца у вези с тим како ће они да приступе овом питању", каже Марк Меламед из Иницијативе за нуклеарну претњу.

Стручњаци наводе да је Трамп изазвао нове неизвесности које су додатно убрзале расправе о нуклеарном оружју у ионако све нестабилнијем глобалном окружењу.

"Расте сумња међу савезницима и партнерима да ли ће Сједињене Државе заиста испунити своје обавезе када заиста дође стани-пани", каже Ерик Бруер, бивши директор за сузбијање ширења оружја у Савету за националну безбедност током Трамповог првог мандата. "Али постоје и други системски фактори који гурају земље ка размишљању о сопственом нуклеарном наоружању. Један од њих је погоршање регионалне безбедности. У Европи, то је растући нуклеарни арсенал и претња из Русије. У Азији — Северна Кореја и Кина. У Блиском истоку — Иран на самом нуклеарном прагу. Други фактор је одсуство сарадње међу великим силама. Током Хладног рата, постојала је америчко-совјетска сарадња на спречавању ширења нуклеарног оружја. Данас, Русија активно помаже ракетне, ако не и нуклеарне, програме Северне Кореје и Ирана."

Путин је главни кривац за повратак нуклеарне претње, почевши од своје политике "ескалације да би се деескалирало" — односно, претње нуклеарним ратом како би се спречило даље заоштравање конфликта. Понижен жестоким украјинским отпором, Путин је више пута наговештавао да би могао да употреби нуклеарно оружје у том сукобу, па је тако и најавио премештање тактичког нуклеарног оружја у Белорусију, а и суспендовао учешће у споразуму Нови СТАРТ, последњем великом споразуму о контроли наоружања са САД.

Кина такође дестабилизује постојећи нуклеарни статус кво. Последњих година, сателитски снимци открили су драматично — и веома тајно — кинеско нуклеарно проширење, које можда укључује и до 300 нових силоса за ракете. Према извештају Федерације америчких научника из марта, кинески нуклеарни арсенал сада броји око 600 оперативних бојевих глава, док Пекинг убрзано покушава да се супротстави америчком арсеналу од око 3.700 глава.

Ни Сједињене Државе не седе скрштених руку. И под Трампом и под Бајденом, Вашингтон константно модернизује свој нуклеарни арсенал — укључујући развој прве нове нуклеарне бојеве главе у последњих 40 година, W93; гравитационе бомбе Б61-13; 400 интерконтиненталних балистичких ракета базираних на копну; флоту нуклеарно наоружаних стратешких подморница; и нови стратешки бомбардер (Б-21) као и крстарећу ракету која се лансира из ваздуха.

Све то значи да су за војне планере широм света нуклеарне калкулације поново постале саставни део конвенционалног ратовања. Током Хладног рата, идеја о нуклеарном рату значила је међусобно осигурано уништење (МАД), а велике силе су градиле арсенале које ниједна друга држава није могла да прати.

Данас, од Блиског истока преко Европе до Индо-Пацифика, живимо "у свету пуном пројектила који могу врло прецизно да погоде циљ" и који носе нове врсте тактичког, тј. нижег нуклеарног оружја, каже Бека Васер, стратег у Центру за нову америчку безбедност. "Видимо све јачи притисак ка интеграцији конвенционалних и нуклеарних ратних планова."

Зато Трамп нема избора осим да модернизује амерички нуклеарни арсенал — и истовремено непрекидно критикује савезнике да ојачају сопствену одбрану.

"На крају се све своди на то да наши савезници одговарају на обновљену нуклеарну претњу у својим регионима", каже Костлоу, бивши званичник Пентагона. "То је нестало крајем Хладног рата. Повукли смо много нашег регионалног нуклеарног оружја из Европе и Азије. Сада нам је много теже да брзо реагујемо док се Русија и Кина мењају. Русија има огромну предност у регионалном нуклеарном оружју. Кина такође. Ми немамо ништа од тога."

Трампова нуклеарна прилика

Ипак, неки стручњаци за контролу наоружања сматрају да постоји разлог за наду — да би Трамп могао и да ублажи део нуклеарних тензија. Они сугеришу да, иако Трамп делује вољан да удовољи Путину, има својеврсни кредибилитет "Никсон иде у Кину" када је реч о покушају стабилизације односа с Русијом и Кином — можда чак и у циљу стварања делимичног раздора између те две силе.

"Постоји једна чудна врста оптимизма унутар нуклеарне заједнице када је реч о Трампу", каже Ђованини са Харварда. "Постоји идеја да он има политички простор какав ниједан претходни председник није имао да постигне добар договор с Русијом, Кином и Ираном." Ђованини, која често разговара са кинеским званичницима, додаје да је Кина у америчким изборима више навијала за Трампа него за Камалу Харис јер "делује да он има више простора за компромис".

У Француској, у међувремену, влада уверење да остатак Европе коначно прихвата визију делимичне аутономије од Вашингтона коју је Шарл де Гол изложио пре више деценија. Неке европске дипломате верују да би то могло да помогне у стабилизацији затегнутих трансатлантских односа. ЕПостоји нека врста подударности између француске визије и Трампове визије да Европљани преузму одговорност за сопствену безбедност", рекао је један европски дипломата који је говорио под условом анонимности. "Готово сви у Европи сада мисле да је то прави пут."

Крајем јануара, Трамп је на годишњем састанку Светског економског форума у Давосу, у видео обраћању, рекао да је веома забринут због ширења нуклеарног наоружања и да жели да започне разговоре са Кином и Русијом, рекавши: "Желимо да видимо да ли можемо да денуклеаризујемо, и мислим да је то врло могуће." Ти разговори, међутим, још нису започели.

Како каже Костлоу, Трамп се суочава с изузетно сложеним изазовом одржавања америчког "проширеног одвраћања" — тј. глобалног нуклеарног кишобрана — у светлу "опортунистичке и координисане агресије Русије и Кине на две одвојене географске тачке", у Европи и Азији. Трампови браниоци тврде да је он већ постигао успех у "притискању" савезника, од Немачке до Тајвана, да више улажу у одбрану од Пекинга и Москве.

А оно што се у овом тренутку дешава у земљама попут Немачке и Јужне Кореје је "нуклеарно сигнализирање", каже Васер. Земље само "показују спремност да развију нуклеарне способности ако се то испостави као неопходно".

Током последњих месеци, заједница за националну безбедност у Сеулу била је веома узнемирена када је Хегсет у изјави пред саслушање за потврду на функцију министра одбране признао Северну Кореју као "нуклеарну силу".

"Оно што највише плаши Јужнокорејце јесте страх да САД не би ризиковале Сан Франциско да би спасле Сеул", рекао је Роберт Суфер, Трампов бивши заменик помоћника министра одбране за политику нуклеарне и ракетне одбране.

Али чак и сада, "Јужнокорејци би пре извршили притисак на САД да им више помогну, него што би кренули у скупу стратегију нуклеаризације", тврди Ђованини. Изазов би био сличан и за Украјину, додаје она. "У овом тренутку у Украјини не постоји инфраструктура која би водила до израде нуклеарне бомбе. А за њих би процес нуклеаризације био изузетно ризичан. Јер Руси сигурно не би стајали скрштених руку."

За кључне америчке савезнике који су и даље под сенком Другог светског рата, попут Јапана и Немачке, свака дебата о нуклеарном оружју трајаће годинама. "Јапанска 'нуклеарна алергија' је веома изражена, делом зато што је то једина земља која је преживела атомско бомбардовање", каже Казухиро Маешима, политиколог са Универзитета Софија у Токију. "То је оно што разликује Јапан од Јужне Кореје, где све више расте подршка нуклеарном наоружању због развоја севернокорејског нуклеарног програма. Ако би у Јапану заиста дошло до озбиљне расправе о нуклеарном наоружању, то би највероватније изазвало неку врсту панике."

У Немачкој би, такође, јавна реакција била огромна — и изазвала би неку врсту егзистенцијалне кризе унутар Европске уније. "Немачка би свакако више волела да се задржи постојећи нуклеарни поредак са САД", каже Клаудија Мајор, стручњакиња за националну безбедност из Немачког Маршаловог фонда у Берлину. "Свака промена значи мање безбедности и стабилности за све укључене. Ако би Немачка једнострано одлучила да развије сопствену нуклеарну бомбу, то би послало поруку суседима: 'Не маримо за вас, одустали смо од европске одбране'. То би довело у питање традиционалне немачке политике (као што је подршка НПТ-у) и могло би да подстакне ширење нуклеарног оружја широм света."

Али, како указују Костлоу и други, већ и сама спремност да се отворено разговара о могућности нуклеарног наоружавања може да буде Пандорина кутија.

"Упоређујем то с обогаћивањем уранијума: првих 20 одсто је заправо најтеже савладати. Последњих 80 одсто не захтева много времена", каже Костлоу. "За неке од ових земаља, већ и то што сада отворено говоре о могућности да постану нуклеарне силе — то је најтежи праг."

А, додаје он — тај праг су почеле да прелазе.