Авганистан у тишини глади: Очајнички поступци очева који продају оно највредније да би преживели још један дан

Док Уједињене нације упозоравају на екстреман ниво сиромаштва и глад која погађа милионе људи, а здравствени систем једва функционише без основних средстава, приче људи са севера земље откривају размере очаја који се више не мери статистикама, већ изгубљеним животима и уништеним породицама.

У зору, стотине мушкараца окупљају се на прашњавом тргу у Чагчарану, главном граду провинције Гор у Авганистану.

Постројавају се уз ивицу пута, надајући се да ће се појавити неко ко нуди било какав посао. Од тога зависи да ли ће њихове породице тог дана имати шта да једу. Шансе да добију посао су, међутим, веома мале.

Џума Кан (45) каже да је у последњих шест недеља успео да ради само три дана, а дневница је износила између 150 и 200 авганија (око 2,35–3,13 долара / 1,76–2,34 фунти).

"Моја деца су три ноћи заредом ишла на спавање гладна. Супруга је плакала заједно са њима. Зато сам морао да молим комшију да ми позајми новац да купим брашно", каже он.

"Живим у страху да ће ми деца умрети од глади", додаје Џума.

Његова прича, нажалост, није изузетак.

Данас у Авганистану, чак три од четири особе не могу да задовоље основне животне потребе, према подацима УН. Незапосленост је огромна, здравствени систем је у кризи, а помоћ која је некада покривала основне потребе милиона људи сведена је на минимум.

Земља се сада суочава са рекордним нивоима глади: процењује се да је 4,7 милиона људи, више од десетине становништва, на корак од глади и потпуне несташице хране.

Мушкарци, који су о Авганистану главни носиоци породице у финансијском смислу, заиста су очајни.

"Моја деца два дана нису јела", каже Рабани, док му се глас ломи и прекида од суза.

"Осетио сам да бих могао да се убијем. Али онда сам помислио - како би то помогло мојој породици? И ево ме, опет тражим посао."

Један од мушкараца из групе, Квађа Ахмад, једва успева да изговори неколико речи пре него што почне да плаче.

"Гладујемо. Старија деца су ми умрла, зато морам да радим да бих прехранио породицу. Али стар сам, нико не жели да ме запосли", каже он.

Када се отвори локална пекара у близини трга, власник дели бајати хлеб окупљенима. За неколико секунди, хлеб нестаје. Сцене које се овде дешавају у њамању руку су потресне.

Убрзо настаје нова гужва: долази мушкарац на мотору и тражи једног радника за пренос цигли. Десетине људи се бацају према њему у нади да ће бити изабрани.

У околним заједницама - скромним кућама расутим по голим, сувим брдима испод планинског венца Сиах Кох - последице незапослености су још јасније па су очајнички потези домаћина још бизарнији. 

Један од мушкараца са овог подручја има две седмогодишње близнакиње. Држи их уз себе, видно потресен.

"Спреман сам да продам своје ћерке. Сиромашан сам, у дуговима и потпуно немоћан", каже он. 

"Долазим кући са посла сувим уснама, гладан, жедан, исцрпљен и изгубљен. Деци је потребан хлеб. А шта да им дам? Где је посао?"

Овај отац тврди да би био спреман да своју децу прода за брак или кућни рад.

"Ако продам једну ћерку, могу да прехраном осталу децу најмање четири године", каже.

"Срце ми се кида због овога, али то је једини излаз", каже овај изгубљени отац.

Према речима мајке, стање у кући је изузетно тешко.

"Све што имамо да једемо је хлеб и топла вода, чак ни чаја немамо", каже она.

Два њена тинејџерска сина раде као чистачи ципела у центру града, док трећи сакупља отпад који она користи за подлагање ватре.

Отац из ове приче наводи да је већ био приморан да прода своју петогодишњу ћерку након што је оболела од упале слепог црева и цисте на јетри.

"Нисам имао новца за лечење. Зато сам је продао рођаку", каже он.

Операција је била успешна, а за њу је добијен износ од 200.000 авганија (око 3.200 долара / 2.400 фунти) за који је девојчица продата.

"Да сам узео сав новац тада, он би је одвео. Зато сам рекао да ми да само за лечење, а остатак у наредних пет година, након чега би је преузео", објашњава овај човек.

Девојчица седи у његовом крилу, а њихов однос делује блиско, иако је судбина унапред одређена.

"Да сам имао новац, никада не бих донео ову одлуку", каже он.

"Али онда сам помислио - шта ако умре без операције? Овако ће бар преживети."

Пре само две године, као и милиони Авганистанаца, ова породица је добијала хуманитарну помоћ у виду основних намирница - брашна, уља, сочива и ствари за децу. Међутим, велики резови у међународној помоћи током последњих година оставили су већину становништва без те подршке.

Сједињене Државе, некада највећи донатор, готово су у потпуности обуставиле помоћ, док су и други велики донатори значајно смањили допринос. Према УН подацима, помоћ је ове године око 70% нижа него 2025.

Тешка суша, која је погодила више од половине провинција, додатно погоршава ситуацију.

„Нико нам није помогао - ни влада ни невладине организације“, каже један од мештана.

Талибанска власт, која је преузела контролу 2021. године, криви претходну администрацију за стање у земљи и повлачење страних снага. Ипак, многи сматрају да су и политика Талибана, посебно ограничења према женама, један од разлога смањења међународне помоћи.

На питање о одговорности, влада наводи да хуманитарна помоћ не сме бити политизована, истичући да се ради на плановима за смањење сиромаштва и отварање радних места кроз велике економске пројекте.

Међутим, иако се дугорочни планови помињу, јасно је да милиони људи без хитне помоћи неће преживети.

Један од њих је и Мухамед Хашем, чија је 14-месечна ћерка преминула пре неколико недеља.

"Моје дете је умрло од глади и недостатка лекова… Када је дете болесно и гладно, јасно је шта ће се десити", каже он.

Локални старешина наводи да је смртност деце, углавном због неухрањености, у значајном порасту последње две године.

Званичних података нема, а једини траг су гробља. На основу посматрања, примећује се да има приближно дупло више малих него великих гробова, што указује на висок број умрле деце.

У болници у Чагчарану ситуација је једнако тешка.

Одељење неонатологије је стално пуно, понекад и са по две бебе у једном кревету. Већина новорођенчади је неухрањена и има проблема са дисањем.

Медицинска сестра Фатима Хусеини наводи да су смртни случајеви беба постали готово свакодневица.

"У почетку ми је било веома тешко када бих видела како деца умиру. Сада нам је то, нажалост, постало нормално", каже она.

Доктор који води одељење, каже да смртност достиже и до 10%, што је, како каже, "неприхватљиво".

Због сиромаштва број пацијената стално расте, а болница нема довољно средстава за адекватно лечење. 

На одељењу интензивне неге шестонедељни Замер болује од менингитиса и упале плућа. Лекари немају МРИ апарат потребан за дијагностику. Најшокантнији проблем, кажу, јесте недостатак лекова па породице често морају саме да их купују.

"Понекад користимо преостале лекове од деце имућнијих породица за оне који немају новац", каже Фатима.

Многе породице су принуђене да доносе тешке одлуке.

Неретко се дешава и да деца након побољшања буду враћена кући јер породице нису у могућности да плаћају болничко лечење. Њихови мали животи тада зависе само од виших сила, јер медеицинске помоћи код куће нема. 

У земљи у којој се свакодневица своди на чекање било каквог посла, борбу за парче хлеба и одлуке које ломе породице, Авганистан остаје суочен са хуманитарном кризом која измиче контроли. У недостатку посла, хране и медицинске помоћи, многи су доведени до граница издржљивости, где се свакодневне одлуке своде на питање пуког преживљавања.

И док се најављују дугорочни планови и економски пројекти, за милионе становника остаје сурова реалност - да за њих време не ради, и да је сваки нови дан борба у којој је опстанак све несигурнији.