Avganistan u tišini gladi: Očajnički postupci očeva koji prodaju ono najvrednije da bi preživeli još jedan dan

Dok Ujedinjene nacije upozoravaju na ekstreman nivo siromaštva i glad koja pogađa milione ljudi, a zdravstveni sistem jedva funkcioniše bez osnovnih sredstava, priče ljudi sa severa zemlje otkrivaju razmere očaja koji se više ne meri statistikama, već izgubljenim životima i uništenim porodicama.

U zoru, stotine muškaraca okupljaju se na prašnjavom trgu u Čagčaranu, glavnom gradu provincije Gor u Avganistanu.

Postrojavaju se uz ivicu puta, nadajući se da će se pojaviti neko ko nudi bilo kakav posao. Od toga zavisi da li će njihove porodice tog dana imati šta da jedu. Šanse da dobiju posao su, međutim, veoma male.

Džuma Kan (45) kaže da je u poslednjih šest nedelja uspeo da radi samo tri dana, a dnevnica je iznosila između 150 i 200 avganija (oko 2,35–3,13 dolara / 1,76–2,34 funti).

"Moja deca su tri noći zaredom išla na spavanje gladna. Supruga je plakala zajedno sa njima. Zato sam morao da molim komšiju da mi pozajmi novac da kupim brašno", kaže on.

"Živim u strahu da će mi deca umreti od gladi", dodaje Džuma.

Njegova priča, nažalost, nije izuzetak.

Danas u Avganistanu, čak tri od četiri osobe ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe, prema podacima UN. Nezaposlenost je ogromna, zdravstveni sistem je u krizi, a pomoć koja je nekada pokrivala osnovne potrebe miliona ljudi svedena je na minimum.

Zemlja se sada suočava sa rekordnim nivoima gladi: procenjuje se da je 4,7 miliona ljudi, više od desetine stanovništva, na korak od gladi i potpune nestašice hrane.

Muškarci, koji su o Avganistanu glavni nosioci porodice u finansijskom smislu, zaista su očajni.

"Moja deca dva dana nisu jela", kaže Rabani, dok mu se glas lomi i prekida od suza.

"Osetio sam da bih mogao da se ubijem. Ali onda sam pomislio - kako bi to pomoglo mojoj porodici? I evo me, opet tražim posao."

Jedan od muškaraca iz grupe, Kvađa Ahmad, jedva uspeva da izgovori nekoliko reči pre nego što počne da plače.

"Gladujemo. Starija deca su mi umrla, zato moram da radim da bih prehranio porodicu. Ali star sam, niko ne želi da me zaposli", kaže on.

Kada se otvori lokalna pekara u blizini trga, vlasnik deli bajati hleb okupljenima. Za nekoliko sekundi, hleb nestaje. Scene koje se ovde dešavaju u njamanju ruku su potresne.

Ubrzo nastaje nova gužva: dolazi muškarac na motoru i traži jednog radnika za prenos cigli. Desetine ljudi se bacaju prema njemu u nadi da će biti izabrani.

U okolnim zajednicama - skromnim kućama rasutim po golim, suvim brdima ispod planinskog venca Siah Koh - posledice nezaposlenosti su još jasnije pa su očajnički potezi domaćina još bizarniji. 

Jedan od muškaraca sa ovog područja ima dve sedmogodišnje bliznakinje. Drži ih uz sebe, vidno potresen.

"Spreman sam da prodam svoje ćerke. Siromašan sam, u dugovima i potpuno nemoćan", kaže on. 

"Dolazim kući sa posla suvim usnama, gladan, žedan, iscrpljen i izgubljen. Deci je potreban hleb. A šta da im dam? Gde je posao?"

Ovaj otac tvrdi da bi bio spreman da svoju decu proda za brak ili kućni rad.

"Ako prodam jednu ćerku, mogu da prehranom ostalu decu najmanje četiri godine", kaže.

"Srce mi se kida zbog ovoga, ali to je jedini izlaz", kaže ovaj izgubljeni otac.

Prema rečima majke, stanje u kući je izuzetno teško.

"Sve što imamo da jedemo je hleb i topla voda, čak ni čaja nemamo", kaže ona.

Dva njena tinejdžerska sina rade kao čistači cipela u centru grada, dok treći sakuplja otpad koji ona koristi za podlaganje vatre.

Otac iz ove priče navodi da je već bio primoran da proda svoju petogodišnju ćerku nakon što je obolela od upale slepog creva i ciste na jetri.

"Nisam imao novca za lečenje. Zato sam je prodao rođaku", kaže on.

Operacija je bila uspešna, a za nju je dobijen iznos od 200.000 avganija (oko 3.200 dolara / 2.400 funti) za koji je devojčica prodata.

"Da sam uzeo sav novac tada, on bi je odveo. Zato sam rekao da mi da samo za lečenje, a ostatak u narednih pet godina, nakon čega bi je preuzeo", objašnjava ovaj čovek.

Devojčica sedi u njegovom krilu, a njihov odnos deluje blisko, iako je sudbina unapred određena.

"Da sam imao novac, nikada ne bih doneo ovu odluku", kaže on.

"Ali onda sam pomislio - šta ako umre bez operacije? Ovako će bar preživeti."

Pre samo dve godine, kao i milioni Avganistanaca, ova porodica je dobijala humanitarnu pomoć u vidu osnovnih namirnica - brašna, ulja, sočiva i stvari za decu. Međutim, veliki rezovi u međunarodnoj pomoći tokom poslednjih godina ostavili su većinu stanovništva bez te podrške.

Sjedinjene Države, nekada najveći donator, gotovo su u potpunosti obustavile pomoć, dok su i drugi veliki donatori značajno smanjili doprinos. Prema UN podacima, pomoć je ove godine oko 70% niža nego 2025.

Teška suša, koja je pogodila više od polovine provincija, dodatno pogoršava situaciju.

„Niko nam nije pomogao - ni vlada ni nevladine organizacije“, kaže jedan od meštana.

Talibanska vlast, koja je preuzela kontrolu 2021. godine, krivi prethodnu administraciju za stanje u zemlji i povlačenje stranih snaga. Ipak, mnogi smatraju da su i politika Talibana, posebno ograničenja prema ženama, jedan od razloga smanjenja međunarodne pomoći.

Na pitanje o odgovornosti, vlada navodi da humanitarna pomoć ne sme biti politizovana, ističući da se radi na planovima za smanjenje siromaštva i otvaranje radnih mesta kroz velike ekonomske projekte.

Međutim, iako se dugoročni planovi pominju, jasno je da milioni ljudi bez hitne pomoći neće preživeti.

Jedan od njih je i Muhamed Hašem, čija je 14-mesečna ćerka preminula pre nekoliko nedelja.

"Moje dete je umrlo od gladi i nedostatka lekova… Kada je dete bolesno i gladno, jasno je šta će se desiti", kaže on.

Lokalni starešina navodi da je smrtnost dece, uglavnom zbog neuhranjenosti, u značajnom porastu poslednje dve godine.

Zvaničnih podataka nema, a jedini trag su groblja. Na osnovu posmatranja, primećuje se da ima približno duplo više malih nego velikih grobova, što ukazuje na visok broj umrle dece.

U bolnici u Čagčaranu situacija je jednako teška.

Odeljenje neonatologije je stalno puno, ponekad i sa po dve bebe u jednom krevetu. Većina novorođenčadi je neuhranjena i ima problema sa disanjem.

Medicinska sestra Fatima Huseini navodi da su smrtni slučajevi beba postali gotovo svakodnevica.

"U početku mi je bilo veoma teško kada bih videla kako deca umiru. Sada nam je to, nažalost, postalo normalno", kaže ona.

Doktor koji vodi odeljenje, kaže da smrtnost dostiže i do 10%, što je, kako kaže, "neprihvatljivo".

Zbog siromaštva broj pacijenata stalno raste, a bolnica nema dovoljno sredstava za adekvatno lečenje. 

Na odeljenju intenzivne nege šestonedeljni Zamer boluje od meningitisa i upale pluća. Lekari nemaju MRI aparat potreban za dijagnostiku. Najšokantniji problem, kažu, jeste nedostatak lekova pa porodice često moraju same da ih kupuju.

"Ponekad koristimo preostale lekove od dece imućnijih porodica za one koji nemaju novac", kaže Fatima.

Mnoge porodice su prinuđene da donose teške odluke.

Neretko se dešava i da deca nakon poboljšanja budu vraćena kući jer porodice nisu u mogućnosti da plaćaju bolničko lečenje. Njihovi mali životi tada zavise samo od viših sila, jer medeicinske pomoći kod kuće nema. 

U zemlji u kojoj se svakodnevica svodi na čekanje bilo kakvog posla, borbu za parče hleba i odluke koje lome porodice, Avganistan ostaje suočen sa humanitarnom krizom koja izmiče kontroli. U nedostatku posla, hrane i medicinske pomoći, mnogi su dovedeni do granica izdržljivosti, gde se svakodnevne odluke svode na pitanje pukog preživljavanja.

I dok se najavljuju dugoročni planovi i ekonomski projekti, za milione stanovnika ostaje surova realnost - da za njih vreme ne radi, i da je svaki novi dan borba u kojoj je opstanak sve nesigurniji.