Да ли амерички удар на Иран може покренути глобалну ланчану ескалацију? Ево какве последице по свет би рат ове две силе могао да има

О чему је реч? Удар који је Трамп осмислио морао би бити знатно већи од епизоде прошле године. Морао би циљати на покушај физичког разбијања иранског система, а Иран није земља која би капитулирала након првог већег напада. Ако Трамп  лекцију учи из Венезуеле, онда јако греши (тачније би било из Газе, где је далеко надмоћнији Израел дословно све сравнио са земљом, али није успео да уништи Хамас). Но, удар би био само почетак реакције коју САД у тренутку доношења драматичне одлуке више не могу зауставити. Тај низ протутњао би Вашингтоном, Европом, Русијом и на крају имао директне и далекосежне глобалне последице.

Преговарачи из Ирана и САД и данас поново покушавају да пронађу формулу за нуклеарни договор у Женеви, а истовремено се у Персијском заливу гомилају носачи авиона и бомбардери. Вашингтон уводи нове санкције иранском нафтном и ракетном сектору, док иранска страна под притиском протеста и економије најављује тактичку флексибилност.

Припреме регионалних актера такође упућују на растућу могућност америчког напада. Саудијска Арабија повећава производњу нафте управо као својеврсно осигурање од шока на тржиштима енергената у случају да се рат прелије преко Хормушког мореуза и поремети кључне поморске руте. Америчке снаге распоређене су у конфигурацији која омогућава брзу и широку кампању из ваздуха и с мора. Истовремено, иранска страна јавно поручује да ће одговорити свиме чиме располаже, што обухвата балистичке пројектиле, дронове, нападе преко савезника у региону, као и план удара на америчке базе и инфраструктуру у региону.

У таквом сценарију прва фаза рата била би обележена асиметријом. Америчка страна има премоћ у прецизном оружју и надзору из ваздуха, док иранска страна има мрежу циљева и метода које повећавају цену сваког америчког корака. Штета у Ирану могла би бити разорна, од енергетике до комуникација, али ирански одговор способан је да нанесе озбиљне губитке америчким снагама у бази Ал Удеид, на бродовима у Персијском заливу или кроз салве пројектила на Израел и заливске монархије. Растући број жртава на обе стране у кратком времену створио би потпуно другачију политичку слику од оне коју данас гледамо у претећим, али још увек контролисаним изјавама.

О коликим жртвама говоримо? Нема илузије да би број жртава на иранској страни био већи, вероватно и знатно већи. Но, колико год то звучало чак и помало нехумано, чињеница је да се америчке и иранске жртве „броје“ другачије, односно да бројка има различите последице.

Зашто? Ту долазимо поново до старе приче о тзв. „америчкој изузетности“, односно идеологији коју су Американци сами створили, а свет (кроз поприличан извоз исте) на крају прихватио. Дуго период након Другог светског рата и након хладноратовског тријумфа изградило је у америчкој јавности осећај да је рат нешто што се води далеко, да противници углавном немају капацитет за озбиљне ударе на америчке снаге и да се губици морају мерити у једноцифреним бројкама. Истраживања јавног мњења о ратовима у Ираку и Авганистану показала су да број погинулих војника снажно утиче на подршку рату, а поготово на подршку владајућој странци након што почетни ефекат „окупљања око заставе“ ослаби. Улога медија додатно појачава тај ефекат, јер континуирано извештавање о жртвама повећава политичку цену сваког новог ангажмана.

Шта то значи за овај потенцијални сукоб? Ако би америчке снаге у кратком периоду претрпеле веће губитке, шок би био вишеслојан. Прво би дошло до снажног емотивног таласа подршке војницима и одлучности да се рат добије. Врло брзо након тога појавила би се супротна струја у којој бирачи почињу да постављају питања о сврси рата и о томе ко је донео одлуку о нападу. У поларизованом политичком окружењу осетљивост на војне жртве данас се неравномерно распоређује по страначким линијама – конзервативнији бирачи чешће остају при подршци операцији упркос растућим губицима, док су либералнији слојеви друштва склонији оштром паду подршке када се број жртава повећа. То отвара простор за снажне унутрашње кризе унутар самог америчког друштва.

У том оквиру може се замислити каскада која завршава губитком конгресних избора за политички блок окупљен око Доналда Трумпа. Наиме, пројекат агресивног притиска на Иран, у којем многи критичари виде нову фазу неоимперијализма са Трумпом као политичким фронтменом, ослања се на комбинацију домаћег национализма, обећања о брзом успеху и слике непобедиве војне силе. Но, већи војни губици поткопавају све те стубове истовремено.

Такав обрт не мора нужно довести до тренутног прекида војне кампање. Често се дешава да политичке елите наставе рат како би избегле утисак пораза, посебно када је већ плаћена висока цена. Но, нови сазив Конгреса са већим уделом скептичних посланика може ограничити овлашћења председника. Рат тада од пројекције моћи постаје симбол погрешног рачуна и централно питање око којег се одједном врти читав политички циклус.

Јасно, све су ово претпоставке, али ако смо дошли дотле, идемо у тој прогнози и даље. Спољашњи прстен каскаде налази се у Европи. Многе чланице Европске уније с нелагодом прате данашње заоштравање односа, јер свака ескалација у Персијском заливу врло брзо преноси ударе на цене енергената, миграционе токове и безбедност поморских путева. Истовремено, део европских елита прижељкује Америку која поново делује предвидљивије, а то могу добити, евентуално, једино са пост-Трумп Америком. Ако би рат са Ираном завршио озбиљним унутрашњим поразом носиоца најтврђег курса у Вашингтону, многе европске владе доживеле би то као потврду властитог инстинкта.

На источном крилу континента реакција Русије била би сигурно занимљива. Руски безбедносни естаблишмент традиционално преферира јасног и донекле предвидљивог супарника у Вашингтону, с којим постоје уходани канали комуникације и разумљива логика поступака. Рехабилитација старог спољнополитичког система у САД након потенцијалног трауматичног сукоба са Ираном могла би се у Кремљу доживети као повратак супарника чије потезе је лакше читати, иако такав исход можда истовремено јача кохезију западног савеза.

Подсетимо, сам Путин је више пута спомињао да преферира „познати образац“ америчке политике, без обзира што наизглед присуство Трампа Русији донекле иде на руку. Јасно, и то је дискутабилно – без обзира што Трамп тврди да жели "окончати рат у Украјини", чињеница је да и даље удара санкције Русији, наоружава Кијев, а мир се своди на реторику. Да Трамп стварно жели крај рата, могао је то већ давно постићи.

Све те линије показују како један велики ратни удар може покренути низ процеса који мењају не само односе између Вашингтона и Техерана него и унутрашњу архитектуру америчке политике, улогу Европе, положај Русије и ширу структуру глобалног поретка. Економске последице кроз цену нафте, валутне турбуленције и поремећаје трговине надовезују се на симболичке ефекте сломљене ауре непобедивости или, још тачније: недодирљивости. Свака слика погођеног америчког брода, свака вест о новом нападу на регионалне базе или танкере деловала би снажно контра америчког имиџа потпуне доминације.

Што се тиче почетног питања о вероватноћи ескалације, одговор никада не може бити једноставан. Обе стране данас свесно шаљу поруке спремности на рат, али и истовремено остављају врата дипломатији. Иранско руководство разуме размере разарања које би донела нова серија америчких удара, док амерички стратези знају да би рат који на папиру изгледа као сигурна демонстрација моћи могао да се заврши лоше по њих. Можда сам Трамп није свестан, али око њега јесу (види: „Арсенал демократије се истрошио? Где су гранате? Где су савезници?“ – пред напад на Иран Трампов „генерал који побеђује“ одједном постаје нервозан).

На крају, не чини ли вам се да цела глобална геополитичка напетост већ месецима „стоји“? Да, имали смо ескалацију у Каракасу, немире у Ирану, све то почетком ове године, али у ширем смислу јача утисак да је све ово припрема пред велику олују која, кад крене – ако крене – носи потенцијал огромних каскадних промена. Док чекамо коначан исход преговора у Женеви, том сценарију смо сваког дана све ближе.

Србија Данас/Адванце.хр