Da li američki udar na Iran može pokrenuti globalnu lančanu eskalaciju? Evo kakve posledice po svet bi rat ove dve sile mogao da ima

O čemu je reč? Udar koji je Tramp osmislio morao bi biti znatno veći od epizode prošle godine. Morao bi ciljati na pokušaj fizičkog razbijanja iranskog sistema, a Iran nije zemlja koja bi kapitulirala nakon prvog većeg napada. Ako Tramp  lekciju uči iz Venezuele, onda jako greši (tačnije bi bilo iz Gaze, gde je daleko nadmoćniji Izrael doslovno sve sravnio sa zemljom, ali nije uspeo da uništi Hamas). No, udar bi bio samo početak reakcije koju SAD u trenutku donošenja dramatične odluke više ne mogu zaustaviti. Taj niz protutnjao bi Vašingtonom, Evropom, Rusijom i na kraju imao direktne i dalekosežne globalne posledice.

Pregovarači iz Irana i SAD i danas ponovo pokušavaju da pronađu formulu za nuklearni dogovor u Ženevi, a istovremeno se u Persijskom zalivu gomilaju nosači aviona i bombarderi. Vašington uvodi nove sankcije iranskom naftnom i raketnom sektoru, dok iranska strana pod pritiskom protesta i ekonomije najavljuje taktičku fleksibilnost.

Pripreme regionalnih aktera takođe upućuju na rastuću mogućnost američkog napada. Saudijska Arabija povećava proizvodnju nafte upravo kao svojevrsno osiguranje od šoka na tržištima energenata u slučaju da se rat prelije preko Hormuškog moreuza i poremeti ključne pomorske rute. Američke snage raspoređene su u konfiguraciji koja omogućava brzu i široku kampanju iz vazduha i s mora. Istovremeno, iranska strana javno poručuje da će odgovoriti svime čime raspolaže, što obuhvata balističke projektile, dronove, napade preko saveznika u regionu, kao i plan udara na američke baze i infrastrukturu u regionu.

U takvom scenariju prva faza rata bila bi obeležena asimetrijom. Američka strana ima premoć u preciznom oružju i nadzoru iz vazduha, dok iranska strana ima mrežu ciljeva i metoda koje povećavaju cenu svakog američkog koraka. Šteta u Iranu mogla bi biti razorna, od energetike do komunikacija, ali iranski odgovor sposoban je da nanese ozbiljne gubitke američkim snagama u bazi Al Udeid, na brodovima u Persijskom zalivu ili kroz salve projektila na Izrael i zalivske monarhije. Rastući broj žrtava na obe strane u kratkom vremenu stvorio bi potpuno drugačiju političku sliku od one koju danas gledamo u pretećim, ali još uvek kontrolisanim izjavama.

O kolikim žrtvama govorimo? Nema iluzije da bi broj žrtava na iranskoj strani bio veći, verovatno i znatno veći. No, koliko god to zvučalo čak i pomalo nehumano, činjenica je da se američke i iranske žrtve „broje“ drugačije, odnosno da brojka ima različite posledice.

Zašto? Tu dolazimo ponovo do stare priče o tzv. „američkoj izuzetnosti“, odnosno ideologiji koju su Amerikanci sami stvorili, a svet (kroz popriličan izvoz iste) na kraju prihvatio. Dugo period nakon Drugog svetskog rata i nakon hladnoratovskog trijumfa izgradilo je u američkoj javnosti osećaj da je rat nešto što se vodi daleko, da protivnici uglavnom nemaju kapacitet za ozbiljne udare na američke snage i da se gubici moraju meriti u jednocifrenim brojkama. Istraživanja javnog mnjenja o ratovima u Iraku i Avganistanu pokazala su da broj poginulih vojnika snažno utiče na podršku ratu, a pogotovo na podršku vladajućoj stranci nakon što početni efekat „okupljanja oko zastave“ oslabi. Uloga medija dodatno pojačava taj efekat, jer kontinuirano izveštavanje o žrtvama povećava političku cenu svakog novog angažmana.

Šta to znači za ovaj potencijalni sukob? Ako bi američke snage u kratkom periodu pretrpele veće gubitke, šok bi bio višeslojan. Prvo bi došlo do snažnog emotivnog talasa podrške vojnicima i odlučnosti da se rat dobije. Vrlo brzo nakon toga pojavila bi se suprotna struja u kojoj birači počinju da postavljaju pitanja o svrsi rata i o tome ko je doneo odluku o napadu. U polarizovanom političkom okruženju osetljivost na vojne žrtve danas se neravnomerno raspoređuje po stranačkim linijama – konzervativniji birači češće ostaju pri podršci operaciji uprkos rastućim gubicima, dok su liberalniji slojevi društva skloniji oštrom padu podrške kada se broj žrtava poveća. To otvara prostor za snažne unutrašnje krize unutar samog američkog društva.

U tom okviru može se zamisliti kaskada koja završava gubitkom kongresnih izbora za politički blok okupljen oko Donalda Trumpa. Naime, projekat agresivnog pritiska na Iran, u kojem mnogi kritičari vide novu fazu neoimperijalizma sa Trumpom kao političkim frontmenom, oslanja se na kombinaciju domaćeg nacionalizma, obećanja o brzom uspehu i slike nepobedive vojne sile. No, veći vojni gubici potkopavaju sve te stubove istovremeno.

Takav obrt ne mora nužno dovesti do trenutnog prekida vojne kampanje. Često se dešava da političke elite nastave rat kako bi izbegle utisak poraza, posebno kada je već plaćena visoka cena. No, novi saziv Kongresa sa većim udelom skeptičnih poslanika može ograničiti ovlašćenja predsednika. Rat tada od projekcije moći postaje simbol pogrešnog računa i centralno pitanje oko kojeg se odjednom vrti čitav politički ciklus.

Jasno, sve su ovo pretpostavke, ali ako smo došli dotle, idemo u toj prognozi i dalje. Spoljašnji prsten kaskade nalazi se u Evropi. Mnoge članice Evropske unije s nelagodom prate današnje zaoštravanje odnosa, jer svaka eskalacija u Persijskom zalivu vrlo brzo prenosi udare na cene energenata, migracione tokove i bezbednost pomorskih puteva. Istovremeno, deo evropskih elita priželjkuje Ameriku koja ponovo deluje predvidljivije, a to mogu dobiti, eventualno, jedino sa post-Trump Amerikom. Ako bi rat sa Iranom završio ozbiljnim unutrašnjim porazom nosioca najtvrđeg kursa u Vašingtonu, mnoge evropske vlade doživele bi to kao potvrdu vlastitog instinkta.

Na istočnom krilu kontinenta reakcija Rusije bila bi sigurno zanimljiva. Ruski bezbednosni establišment tradicionalno preferira jasnog i donekle predvidljivog suparnika u Vašingtonu, s kojim postoje uhodani kanali komunikacije i razumljiva logika postupaka. Rehabilitacija starog spoljnopolitičkog sistema u SAD nakon potencijalnog traumatičnog sukoba sa Iranom mogla bi se u Kremlju doživeti kao povratak suparnika čije poteze je lakše čitati, iako takav ishod možda istovremeno jača koheziju zapadnog saveza.

Podsetimo, sam Putin je više puta spominjao da preferira „poznati obrazac“ američke politike, bez obzira što naizgled prisustvo Trampa Rusiji donekle ide na ruku. Jasno, i to je diskutabilno – bez obzira što Tramp tvrdi da želi "okončati rat u Ukrajini", činjenica je da i dalje udara sankcije Rusiji, naoružava Kijev, a mir se svodi na retoriku. Da Tramp stvarno želi kraj rata, mogao je to već davno postići.

Sve te linije pokazuju kako jedan veliki ratni udar može pokrenuti niz procesa koji menjaju ne samo odnose između Vašingtona i Teherana nego i unutrašnju arhitekturu američke politike, ulogu Evrope, položaj Rusije i širu strukturu globalnog poretka. Ekonomske posledice kroz cenu nafte, valutne turbulencije i poremećaje trgovine nadovezuju se na simboličke efekte slomljene aure nepobedivosti ili, još tačnije: nedodirljivosti. Svaka slika pogođenog američkog broda, svaka vest o novom napadu na regionalne baze ili tankere delovala bi snažno kontra američkog imidža potpune dominacije.

Što se tiče početnog pitanja o verovatnoći eskalacije, odgovor nikada ne može biti jednostavan. Obe strane danas svesno šalju poruke spremnosti na rat, ali i istovremeno ostavljaju vrata diplomatiji. Iransko rukovodstvo razume razmere razaranja koje bi donela nova serija američkih udara, dok američki stratezi znaju da bi rat koji na papiru izgleda kao sigurna demonstracija moći mogao da se završi loše po njih. Možda sam Tramp nije svestan, ali oko njega jesu (vidi: „Arsenal demokratije se istrošio? Gde su granate? Gde su saveznici?“ – pred napad na Iran Trampov „general koji pobeđuje“ odjednom postaje nervozan).

Na kraju, ne čini li vam se da cela globalna geopolitička napetost već mesecima „stoji“? Da, imali smo eskalaciju u Karakasu, nemire u Iranu, sve to početkom ove godine, ali u širem smislu jača utisak da je sve ovo priprema pred veliku oluju koja, kad krene – ako krene – nosi potencijal ogromnih kaskadnih promena. Dok čekamo konačan ishod pregovora u Ženevi, tom scenariju smo svakog dana sve bliže.

Srbija Danas/Advance.hr