Европи прети нови талас миграната? Иранци због рата похрлили ка Турској, а ево какве су шансе да дођу до граница ЕУ: Три сценарија су пред нама, а једног се сви плаше

На иранско-турској граници ситуација је напета и променљива. Према сведочењима путника и извештајима међународних агенција, стотине Иранаца су данас почеле да прелазе у Турску на граничном прелазу Капикој у провинцији Ван. То се догодило након што су дан раније турске власти привремено затвориле једнодневне путничке прелазе на три гранична пункта и дозволиле улазак искључиво турским држављанима и држављанима трећих земаља, уз појачане контроле.

Људи који су стигли у Турску говоре о страху који влада у Техерану, о бомбардовањима и проблемима са снабдевањем горивом, због чега су многи одлучили да напусте земљу док је то још могуће. Иако се за сада ради о стотинама, а не хиљадама људи, аналитичари оцењују да би ови први прелази могли представљати ране знаке ширег регионалног померања становништва уколико сукоб потраје.

Турске власти наводе да комерцијални и теретни саобраћај функционише под контролисаним условима и да нема прекида у трговинским токовима, али истичу да су безбедносне мере на граници појачане. Улазак иранских држављана остаје ограничен и под строгим надзором, што Анкара правда потребом да спречи неконтролисани прилив људи и очува стабилност пограничних подручја.

Рат се прелива на читав Блиски исток

Миграциони притисак на иранско-турској граници долази у тренутку када се сукоб између Сједињених Америчких Држава, Израела и Ирана шири далеко изван првобитних тачака удара. Ваздушни напади, ракетне и дрон операције захватају све већи број локација у региону, а безбедносне тензије су подигнуте и у источном Медитерану, укључујући и британску ваздушну базу на Кипру. Тиме се конфликт из локалног претвара у регионални, са потенцијалним последицама које надилазе границе Ирана.

Европске државе истовремено су суочене са двоструким изазовом: безбедносним и економским. Поред заштите својих војних инсталација и организовања евакуација цивила из погођених подручја, расте и забринутост због стабилности енергетског снабдевања. Посебну пажњу изазива ситуација у Ормуском мореузу, једној од најважнијих светских тачака за транспорт нафте и гаса. Свака нестабилност у том пролазу готово тренутно утиче на цене енергената, а тиме и на европске економије које су и даље осетљиве на поремећаје у глобалним ланцима снабдевања.

Управо та комбинација безбедносне несигурности и економског притиска често представља снажан покретач миграционих токова. Када рат паралелно урушава инфраструктуру, тржиште рада и свакодневни живот, становништво почиње да тражи сигурније и стабилније окружење. Историјско искуство показује да дуготрајни сукоби ретко остају ограничени на фронтове. Њихове последице се, пре или касније, прелију кроз избегличке руте ка суседним земљама, а потом и ка Европи.

Да ли Европи прети нови мигрантски талас? Анализа ризика

Стручњаци сагледавају неколико могућих сценарија, од релативно ограниченог покрета избеглица до могућег трајног прелива људи према Европи:

Сценарио А: Ограничен и регионално контролисан талас

Иако су забележени први прелази на граници са Турском, број људи који напуштају Иран за сада се мери у стотинама, а не у десетинама хиљада или милионима. У првој фази конфликта људи готово по правилу беже у најближе и логистички најдоступније земље. У овом случају то су Турска, Азербејџан, Јерменија, али и поједине државе централне Азије.

Овај сценарио подразумева да рат, иако озбиљан, остане временски ограничен или да суседне државе успеју да задрже строгу контролу граница. У том случају мигрантски притисак би остао регионалан, без брзог прелива ка Европској унији. Такав развој догађаја био би најсличнији почетним фазама неких ранијих конфликата, када се највећи део расељених задржава у непосредном окружењу земље порекла.

Сценарио Б: Продужени сукоб и постепени притисак ка Европи

Уколико рат потраје, а унутрашња стабилност у Ирану додатно ослаби, кроз економски колапс, несташице, раст инфлације и безбедносни хаос, миграциони токови би могли да добију знатно шире размере. У таквим околностима свакодневни живот постаје неодржив за велики број људи, што подстиче одлуку о трајном одласку, а не само привременом склоништу у суседној држави.

Турска би тада могла да се нађе под озбиљним притиском. У зависности од политичке одлуке Анкаре, део мигрантског таласа могао би да се преусмери ка постојећим рутама према Европској унији, пре свега преко Грчке, Бугарске и Западног Балкана. То не би нужно значило моментални долазак милиона људи, али би притисак на спољне границе ЕУ постао видљив и политички осетљив.

Овај сценарио се уклапа у поједине аналитичке процене које упозоравају да би, у случају дуготрајног хаоса, потенцијални ирански талас могао да надмаши поједине фазе сиријске кризе из 2015–2016. године. Ипак, такве процене засноване су на хипотетичким пројекцијама (попут претпоставке да би 10–25% становништва било приморано на бекство) и за сада нису потврђене конкретним подацима међународних организација попут УНХЦР-а или ИОМ-а.

Сценарио Ц: Масовна избегличка криза са милионским размерама

Најдраматичнији сценарио подразумева потпуну дестабилизацију државе, дуготрајан оружани сукоб и колапс институција. У том случају могло би доћи до расељавања стотина хиљада, па и милиона људи, не само из Ирана већ и из ширег региона погођеног ратом.

Такав развој догађаја био би могућ уколико суседне земље више не би могле да апсорбују притисак, границе би постале порозне, а регионална безбедносна структура озбиљно нарушена. Последице по Европу биле би вишеслојне — од хуманитарних изазова до политичких тензија унутар саме ЕУ.

Ипак, важно је нагласити да у овом тренутку нема веродостојних показатеља да је такав масовни егзодус започео. Пројекције о “милионским таласима” засад остају у домену могућих, али не и потврђених сценарија, и зависе пре свега од трајања и интензитета конфликта у наредним месецима.

Колико је реално да се „талас прелије на обале ЕУ“?

У овом тренутку нема чврстих показатеља да је мигрантски талас из Ирана већ захватио Европску унију у обиму који би се могао назвати кризом. Бројке које се тренутно помињу односе се пре свега на регионалне помаке: стотине људи на границама, а не стотине хиљада на европским рутама. Нема података да Frontex или УНХЦР бележе нагли скок долазака на грчке или италијанске обале који би указивао на почетак масовног прелива.

Другим речима, оно што се сада дешава више личи на почетну фазу регионалног расељавања него на понављање 2015. године. Већина људи, барем у првој фази, тражи сигурност у непосредном окружењу, у Турској и другим суседним државама. Међутим, искуство из претходних конфликата показује да се миграциони токови често развијају у таласима: прво регионални притисак, затим, уколико рат потраје и економска ситуација колабира, постепено ширење ка Европи.

Важан фактор је и то што у Ирану не бораве само ирански држављани. У земљи се налази и значајан број миграната из Авганистана и других држава, који би у случају даљег погоршања ситуације такође могли да крену ка границама. Тиме се потенцијални обим расељавања додатно повећава, чак и ако сам број Иранаца који напуштају земљу остане умерен.

Европска безбедносна и економска позадина

Европске државе тренутно су пре свега фокусиране на безбедносне аспекте ширења рата. Приоритети су заштита војних инсталација, координација са савезницима и евакуација сопствених држављана из погођених подручја. Дипломатски напори усмерени су на деескалацију, јер је јасно да продужени регионални сукоб носи директне последице и по европску стабилност.

Истовремено, економија Европске уније већ осећа прве ударе. Нестабилност око Ормуског мореуза, кључне тачке кроз коју пролази велики део светског извоза нафте и гаса, подиже цене енергената и повећава нервозу на тржиштима. Раст цена енергије има домино-ефекат на инфлацију, трошкове транспорта и индустријску производњу.

Управо та комбинација безбедносне неизвесности и економског притиска чини европске владе посебно осетљивим на могућност новог мигрантског таласа. Иако масовни прилив за сада није реалност, продужени конфликт могао би да промени динамику у месецима који долазе, посебно ако регионалне државе више не буду у стању да задрже притисак унутар својих граница.