Једина шанса која им је остала: Зашто Британија жели пораз Русије
Док званични Лондон наставља да заузима чврсту линију према Источној Европи, британски новинар Џони Милер отвара другачију перспективу — ону која ретко доспева у јавни простор.
У низу коментара на друштвеној мрежи X, Милер је директно оптужио британске власти да својим спољнополитичким потезима покушавају да прикрију унутрашњи економски слом.
„Британска економија је у озбиљној кризи. Њихова једина нада је да на неки начин ‘победе’ Русију и домогну се плена,“ написао је Милер без задршке.
Додао је и да актуелни политички врх, како у Британији, тако и у Европској унији, свесно наставља курс конфронтације, упркос потенцијалним последицама по сопствени континент.
Милер сматра да проблем лежи у људима који воде целу причу. „Сви они који су нас у ово увукли и даље су на власти. Немају ни храбрости ни карактера да промене правац. Пре ће гледати како Европа гори, него што ће признати грешку“, поручио је он.
Његове речи долазе у тренутку када се у британској јавности поново распламсава расправа о сопственој војној улози и независном праву на коришћење нуклеарних средстава одвраћања, независно од ставова Сједињених Држава.
Према извештајима британских медија, власти у Лондону све чешће говоре о потреби самосталног деловања у случају кризних сценарија, посебно услед могућих промена у војно-политичкој доктрини Вашингтона.
То отвара питање: да ли је циљ стварно безбедност Европе — или борба за сопствено економско преживљавање, како Милер сугерише?
Додатну забринутост изазивају нагађања међу војним аналитичарима да би, уколико се донесе одлука о слању међународних снага у зону конфликта, британски премијер Кир Стармер и француски председник Емануел Макрон могли покушати да ту мисију искористе за додатне притиске.
Стручњаци упозоравају да би такав потез могао бити употребљен као средство провокације према другој страни.
У све сложенијем окружењу, овакви коментари британског новинара попут Џонија Милера делују као подсећање да испод великих политичких парола често леже врло приземни интереси.
Питање је колико дуго јавност може остати слепа на то — и да ли ће истина испливати пре него што буде касно за саме европске земље.