Дан када је Југославију прекрила невидљива опасност: Како је изгледао 26. април 1986. док се радиоактивни облак Чернобиља ширио Европом? (ВИДЕО)

Прва која је уочила да се нешто сумњиво дешава била је Шведска када је рано ујутру 28. априла 1986. године шведско-британски хемичар Клиф Робинсон током сигурносне провере у нуклеарној електрани Форсмарк приметио да уређај детектује високу дозу зрачења на његовим ципелама. Сличан проблем имале су и његове колеге.

Забринути због могућег оштећења у погонима, челници нуклеарке Формарк су обавестили шведске власти, а потом и проверили цело постројење - све је било у реду.

У међувремену, шведска Агенција за заштиту од зрачења сазнаје да су у недељу увече на неким местима у Финској детектовани повишени нивои радоактивности. Већ у понедељак исте узнемирујуће вести стижу из Норвешке и Данске. 

Све очи биле су упрте у Совјетски Савез који је, иако испрва негирао да је дошло до било какве несреће, под притиском са Запада признао тек 28. априла увече да је дошло до акцидента у Чернобиљу.

Јутро у градовима попут Београда, Новог Сада, Ниша или Крагујевца било је слично сваком другом. Људи су одлазили на посао, деца у школу, а радни дан је текао уобичајеним ритмом. Радио станице и телевизија су емитовале уобичајене програме, вест о катастрофи није одмах стигла до југословенске јавности, јер су прве информације о Чернобилу биле фрагментарне и цензурисане.

Радио и телевизија држали су јавност под контролом, балансирајући између обавештавања и спречавања панике. Ипак, прве информације су стизале споро, а грађани који су имали приступ иностраним каналима или стране штампе добијали су фрагментарне, често алармантне податке. То је довело до мешавине страха, знатижеље и неизвесности.

Међутим, већ у поподневним сатима прве сумњиве вести почеле су да круже међу грађанима. Људи су почели да примећују извештаје из иностранства о експлозији и ослобађању радиоактивног облака, али званичне информације у Југославији биле су ограничене и многи нису одмах схватили размере опасности. Страх и неизвесност почели су да се шире, нарочито међу родитељима и особама које су се бринуле за здравље својих породица.

У домаћинствима, домаћице које су радиле у кухињи први пут су чуле савете из медија: затварајте прозоре, темељно перите поврће и воће, избегавајте боравак на отвореном у поподневним сатима. Та упозорења су у почетку деловала чудно, готово нестварно, али су постепено мењала свакодневицу.

У школама су деца, у мањој мери, примала упутства од наставника, али много тога је зависило од индивидуалног реаговања родитеља и локалних власти. Становници су први пут чули савете о прању воћа и поврћа, затварању прозора и смањењу боравка напољу, мере које су тада деловале неуобичајено, али су убрзо постале свакодневица у многим домаћинствима.

Новосадски и војвођански регион - први трагови радиоактивног облака

У Војводини, где се пољопривреда интензивно развијала, људи су већ наредних дана примећивали савете о прању усева и млека. Фармере је посебно забринула потенцијална контаминација хране и стоке. Улице су биле пуне обичних послова, али разговори у продавницама и пијацама почели су да се врте око Чернобила, страха и неизвесности.

Деца су још увек играла фудбал у школским двориштима, али учитељи су понекад саветовали да се боравак на отвореном смањи док надлежне службе не пруже јасније информације. Људи су куповали флаширану воду, јер је постојала бојазан од контаминације изворске и градске воде.

Мали градови и села - шапат панике

У мањим местима, где су вести долазиле спорије, најчешће преко радија или комшија који су пратили стране канале, вест о експлозији у Чернобилу изазвала је шапат и тиху забринутост. Људи су питали једни друге - Да ли је наш ваздух сада опасан -
Стари су се присећали несигурних времена хладног рата, док су млађи осећали страх од невидљиве опасности коју не могу да виде, опипају или измере.

Југословенска научна и медицинска заједница убрзо је почела да прати ситуацију. Институти за нуклеарну енергију и метеоролошке службе преносили су податке о кретању радиоактивног облака преко Европе. Иако Југославија није била директно погођена на начин као Украјина или Белорусија, одређени делови земље, укључујући север Србије и Војводину, регистровали су повишене нивое радиоактивног пада. Грађани су се суочавали са страхом од невидљиве опасности која је прешла хиљаде километара.

Чернобил је показао да глобалне катастрофе немају границе.Према проценама Светске здравствене организације (СЗО), катастрофа у Чернобиљу довела је до око 30.000 смртних случајева, док је више од седам милиона људи било изложено радијацији. Град Припјат је потпуно напуштен и према стручњацима, неће бити безбедан за живот наредних 3.000 година.

Прва жртва катастрофе био је Валериј Кодемчук, радник који је управљао воденим пумпама. Током санирања последица, учествовало је око 680.000 војника, стручњака и добровољаца, међу којима је било и 14 новинара - од којих је осморо преминуло услед изложености смртоносној радијацији.

На улицама, свакодневни живот се наставио, али са дозом несигурности. Људи су разговарали о могућим последицама, куповали боце воде и поврће, а шале и приче о „нуклеарном облаку“ мешале су се са стварном забринутошћу. Медији су током наредних дана постепено објављивали све више информација, а јавност је почела да схвата озбиљност догађаја.

 Тог 26. априла 1986. године, Југославија је доживела дан испуњен неизвесношћу и страхом, али и првим сусретом са реалношћу нуклеарне катастрофе која може погодити и далеке регионе, далеко од епицентра експлозије.

Повишена радијација у Србији забележена и 1999. и 2011. године

У нуклеарним пробама током 20. века и у нуклеарним несрећама, пре свега у Чернобиљу 1986. године и у Фукушими 2011. године, у атмосферу је испуштена велика количина вештачких радионуклида што је узроковало контаминацију животне средине широких размера. У животној средини Србије могуће је детектовати произведене радионуклиде који су последица нуклеарне несреће у Чернобиљу. Али, један део животне средине Србије био је контаминиран осиромашеним уранијумом током дејстава снага НАТО 1999. године, потврдила је једном Ведрана Вулетић из Одељења за контролу излагања становништва, Одсека за мониторинг, контролу и ванредне ситуације Директората за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије за Euronews Србија.

Зашто су неке честице још присутне 37 година касније?

Неки радионуклиди, попут цезијума-137, имају полуживот од око 30 година. То значи:

После 30 година, половина од оригиналне количине цезијума-137 је још увек активна.

После 37 година, још увек постоји значајан, али смањен ниво присутности у земљи, седиментима, земљишту и неким хранљивим ланцима (нпр. шумске печурке или дивљач).